Jure Divić: Antifašizam u Ljubuškom

foto: dailytelegraph

Ko je vidija Praznik antifašizma provest u Ljubuškom

Piše: Jure Divić

I tako, otelo mi ženu. Vratilo je popodne. Kad smo platili otkupninu. Nije vele. 40 konvertabilnih maraka, tj. 160 kuna.
– Šta nije vele, majku in njiovu prevarantsku – ponavlja žena dok se nervozno vrti po kući.
Ja i dica šutimo. A sve se smijemo, poskrivećki. Onako da ne skuži, jer će ispribijat dicu, lako je za mene.
A već san mislija da će lito bit standardno. Ono klasično. Svaki vikend ili praznik, jutri izležavanje i po kavama, a popodne na plažu. I onda opet po kavama po Makarskoj. Sidimo i pijemo kave u bermudama, nataknili smo cvike i pravimo se Englezi. Ništa nas ne zanima. Ni to što je kapućino u Bokšića 18 kuna, ni to što pauk nosi auto Česima, ni to što se Hercegovci svađaju s onin likovima što naplaćivaju parking.
Tako san mislija da će bit i danas. Kako je praznik, Dan antifašističke borbe, niko ne radi, svi dućani su zatvoreni, a svi kafići otvoreni. I nema šta nego sidit po kavama i pravit se pametan. Jer u nas je predizborna kampanja pa taman je vrime za bit pametan i sve znat. I imat sto kombinacija. Kako napredovat, kako uštedit, kako bit lip i dobar.
Tako je i moja žena sukladno ovome odlučila iskoristit dan, pa otić u Hercegovinu kupit malome sandale. Jer tamo svi dućani rade, u njih nije praznik, a tamo su sandale jeftinije.
– Svakako su kineske i tamo i vamo, kaže žena, samo su tamo jeftinije i veći je izbor.
Ja san izabra da ostanen doma i da pijen cilo jutro kave. Do podne će se i ona vratit, pa će štagod skuvat, a onda ćemo se otić smočit u Jadranskom moru.
Došlo podne, nje nema. Nije da san gladan, jer san zveknija četri pet kava, ali isto ako ručak bude kasnija onda kasnin i na plažu. Ne volin doć kad već valovi raznose dušeke i male bosance.
Došlo tri ure, žene nema. Uzvrpoljila se dica. Ne znaju bili pofrigali par jaja da utužimo glad ili da počnemo zvat ženu na mobitel koji je u romingu.
I taman u srid dileme, između jaja i rominga, eto ti nje. Uparkirava isprid kuće.
Zalupila vratin od auta ko da ga je dobila od općine, a onda stupči uz skaline i ulazi kroz vrata, bez da je pozdravila susjedu i pomazila ćuku koji se već namista kod raštele.
Nisan uspija ni priupitat di je do sada, već je počelo jebavanje majki, koliko san na brzinu svatija, hrvatskih majki, s obe strane granice.
U kratkin crtama, imala je problema u Ljubuškom. S policijon, i nekon organima reda, nekin zakonim i slično.
Hercegovci odlučili uzvratit udarac. I počeli naplaćivat parking. I kod njih turistička sezona. Lipo u Ljubuškom oko oni dućana di kupuju ove gospođe iz Hrvatske, počeli naplaćivat parking. Jednu marku. Nije ni puno. Al nigdi to nisu ukazali. Tamo na kraju reda, neki mali aparat di se ubacivaju marke. Skoro da ga i ne vidiš. I unda gospođe iz Hrvatske parkiraju ko što su parkirale i do sada. Bez da plate parking. I dok su one u dućanu, iđe rođo i pod brisač stavlja kazne. Od 40 maraka, za neplaćeni parking.
Tako je i mojoj stavilo pod brisač. I onda je ona popizdila. Na toga šta stavlja kazne. A on je osta kul na njenu viku. Unda je ona ljutita iskidala kaznu. Jer stavljaju kazne samo autima hrvatskih tablica. Unda je on kul reka da neće moć prić granicu dok ne plati 40 maraka tamo u nekom uredu. Unda je ona popizdila. Jer je Hrvatica. Koja se želi vratit u Hrvatsku. Al kako, kad Hercegovci čekaju na granici i neće dignit rampu dok ne plati kaznu.
I tako je odnija đava 4o maraka. 160 kuna u Ljubuški proračun.
Sve je ona to meni objasnila, ali nikako ne može prižalit 160 kuna. Ispala joj kupnja u Hercegovini skupa.
– Ma ne triba više ić tamo, vidiš sve je postalo skupo. Umirivan ja nju, pokušavajući iskoristit nepriliku da napravin priliku. Da ne iđe više tamo u šoping, da mi bar štagod bude manje trošenja para na gluposti u Hercegovini.
Unda je ona onako čvrsto odlučila da neće više ić u Hercegovinu u šoping.
– Ić ću u naše šoping centre, bar je parking besplatan- rekla je onako pomirljivo.
Situacija je izgledala super. Žena se smirila, donila odluku da neće više trošit pare u Hercegovini i počela spremat ručak.
Unda je na vrata upala Luca. Već je informirana da je mater ljuta jer je imala problema u Hercegovinu.
– Ajd pomozi malo materi da ubrzamo ručak, rekoh Luci, – imala je malo problema u Hercegovini, pa je zakasnila.
– Tako joj i triba – reče Luca, a žena se sekundarno okrenila od šporeta s nožon u ruci.
– Šta mi tako i triba?
– Ko je vidija Praznik antifašizma provest u Ljubuškom- reče Luca.