Moralni krstaški rat protiv Grčke

Povezani članci

• Zabrana burkinija
• Lavrov: Sporazum s Iranom potreban i zbog Sjeverne Koreje
• Krizni razgovori u Beču za spašavanje nuklearnog sporazuma sa Iranom
• Francuska jača mjere sigurnosti nakon napada u Nici
• Čarobni napitak za sljedeću generaciju
• “Sjekiraši” napali Mursijeve pristalice, šesnaestoro smrtno stradalo

„Naša politička alternativa neoliberalizmu i neoliberalnom procesu evropske integracije glasi: demokratija, šira i dublja demokratija“, rekao je 18. januara 2014. Aleksis Cipras u debati koju je u Amersfortu organizovala Holandska socijalistička partija. Trenutak te najdublje demokratije nastupa u nedelju, kada grčki građani izlaze na referendum da glasaju za ili protiv sledeće runde štednje.

To će biti izbor između beskonačne štednje i trenutnog haosa. Posmatračima sa strane je lako da kažu da izlazak Grčke iz evrozone možda ne bi bio toliko bolan kao tridesetogodišnje smanjivanje bruto domaćeg proizvoda u korist drastičnih otplata duga, ali niko razuman ne bi želeo ni jedno ni drugo. Vizija pomoću koje je Siriza osvojila vlast bila je da će Trojka, ako joj se jasno i javno predoči istina, priznati da štednja guši Grčku.

Ona to nije priznala. Šta god mislili o krizi i šta god da se desi sa evrom, u nedelju će se demokratija suočiti sa nemilosrdnim činom nad-demokratije. Evropljani su već pobedili: grčki građani mogu da glasaju kako god hoće – ali to što žele neće dobiti.

U subotu je Evrogrupa prekinula svoju tradiciju konsenzusa i dala nadmeno saopštenje „koje su podržale sve članice osim Grčke“. Janis Varufakis, grčki ministar finansija, zatražio je pravni savet u vezi sa pitanjem da li je Evrogrupi dozvoljeno da ga isključi iz rasprave i dobio krajnje čudan odgovor: „Evrogrupa je neformalna grupa koju ne obavezuju ugovori ni pisane uredbe. Iako se obično traga za konsenzusom, predsednik Evrogrupe nije obavezan da se drži eksplicitnih pravila“. Drugim rečima: „Mi nemamo nikakvu odgovornost, naivčino“.

U toj izjavi još više iznenađuje sledeća rečenica: „Evrogrupa je do poslednjeg trenutka bila raspoložena za davanje dalje pomoći Grčkoj putem programa orijentisanog na rast“. Mere koje je nametala Trojka dovele su do ekonomskog grča sličnog onom koji u nekoj zemlji nastupa posle rata. Zbog nezaposlenosti od 25 odsto i činjenice da je gotovo polovina mladih ljudi bez posla, 40 odsto grčke dece živi ispod granice siromaštva. Najnovija ponuda Grčkoj obećava manje više isto to. Tvrdnja da je bilo šta u toj ponudi orijentisano na rast očigledno je laž. Predsednik Evrogrupe Jerun Dijselblum tvrdi da je crno belo.

I to nas dovodi do najvažnije tačke u programu Trojke: u čemu je smisao pretvaranja Grčke u ruinu? Kao početna namera paketa štednje zvanično je navedena potreba da se ponovo uspostavi red: pustiti da Grčka jedno vreme trpi udarce na svoj BDP kako bi dugoročno izgradila jaču, uravnoteženiju ekonomiju. Kada nije došlo do rasta i kada je propao plan po kojem je kreditor uvek na prvom mestu, strategija je promenjena. Prešlo se na moralni krstaški rat, kolektivno kažnjavanje Grčke.

Godine 2012. direktorka MMF-a Kristin Lagard je izjavila: „Znate šta, kad govorim o Atini, mislim i na sve one koji izbegavaju plaćanje poreza. Mislim da oni treba kolektivno da pomognu sami sebi“. Kako? „Tako što će svi plaćati porez“. Tada je ova izjava zvučala neobično: kako će u zemlji osakaćenoj visokom stopom nezaposlenosti, gde cele porodice žive od bednih primanja jednog penzionera, rešenje biti plaćanje poreza?

Ali Lagard nije nudila rešenje, nego narativ: grčkim građanima je loše zato što su oni loši ljudi. Želeli su velikodušnu državu, ali nisu želeli da ulože svoja sredstva da bi je stvorili. MMF je samo instrument discipline koja im je preko potrebna. Ovakvo razmišljanje je opšte prihvaćeno – dužnici se predstavljaju kao moralno slabiji od kreditora. Svaki ustupak je nagrada za njihovu lenjost i sebičnost. Tu se zanemaruje činjenica da je dug dvosmerna ulica – profiti od duga postoje zato što postoji rizik od gubitka novca, a kreditori u tom slučaju imaju moralnu obavezu da taj gubitak pokriju.

Zanemareno je i ono što je ekonomista Vin Godli (1992!) nazvao „slepom mrljom ugovora iz Mastrihta“: Iako je predlog o jedinstvenoj valuti obezbeđivao centralne banke, u njemu nije ni pomenuto šta će zameniti demokratske institucije, to jest nacionalne vlade čije će ingerencije, bez kontrole nad sopstvenom valutom, biti ograničene. Sada imamo odgovor: kontrolu preuzimaju najjači. Trenutno je Nemačka ta koja zna znanje. Kako znamo da ona zna? Pa najbogatija je. Evro je bio zasnovan na ideji da je kontrola nad valutom apolitična. Taj mit je srušen, a sa njim je urušena i demokratija.

Pregovori ne propadaju slučajno. Grčki građani moraju biti poniženi zato što bi drugačiji odnos – da se prema njima postupa kao prema ravnopravnoj strani ili „odraslima“ u smislu u kojem je Lagard želela da oni to budu – izazvao raspravu o Evrogrupi: na čemu se ona temelji, koja je njena odgovornost i koje su njene demokratske poluge, ako ih uopšte ima. Solidarnost sa Grčkom znači da svi, unutar i van zone jedinstvene valute, insistiraju na razgovoru o tome kako je ova zemlja žrtvovana da bi se očuvale sumanute ideje od kojih nam je svima loše.

Zoe Williams, The Guardian, 28.06.2015.

S engleskog prevela Slobodanka Glišić

Peščanik.net