Evropljani ne žele da ratuju za saveznike

Povezani članci

• Napad na vjernike ispred sinagoge u Njemačkoj, ubijene dvije osobe
• Ukradeni tlocrti Predsjedničke palače i Ministarstva unutarnjih poslova u Parizu
• Tedros: Pandemija u opasnoj fazi
• Monsunske kiše prouzrokovale poplave u Indiji, 41 osoba stradala u klizištima
• Većina Nijemaca nezadovoljna vladom i kancelarom
• Lider IDIL-a pozvao borce da se ne povlače iz Mosula

Priredio: Dragan Štavljanin

Evropljani su razvili kulturu zavisnosti i pravo na američku odbranu, kao duboko usađeni deo političkog mentaliteta, piše Džudi Dempsej (Judy Dempsey), analitičarka “Karnegija” za Evropu (Carnegie Europe) i glavni urednik bloga ove institucije (Carnegie Strategic Europe blog).

“Pošto Evropljani smataju da će Amerikanci da ih zaštite, zašto bi onda trebalo da jačaju odbranu i bezbednost? To je kraktovid pristup i opasan je po transatlantske odnose”, ocenjuje Dempsej u tekstuobjavljnom na sajtu “Karnegija”.

Pju centar (the Pew Research Center) je sproveo istraživanje o sukobima u Ukrajini između 6. aprila i 15. maja među 11.116 u osam zemalja, članica NATO (Kanada, Francuska, Nemačka, Italija, Poljska, Španija, Velika Britanija i SAD), kao i u Ukrajini i Rusiji.

Odgovori su uglavnom očekivani. Oko 70 odsto ispitanika u članicama Severnoatlantske alijanse podržava slanje ekonomske pomoći Ukrajini, dok se 57 procenata zalaže za ulazak ove zemlje u NATO, mada je u Nemačkoj i Italiji entuzijazam za ovu inicijativu mnogo niži – 36 odnosno 35 odsto.

Istovremeno, 41 procenat ispitanika za slanje naoružanja Ukrajini, a 50 odsto podupire predlog o njenom članstvu u EU. Međutim, kada je reč o pridržavanju člana 5. – “svete krave”, odnosno ključnog principa na kojima počiva Severnoatlantska alijansa, a koji obavezuju članice da brane saveznike ako su napadnuti – rezultati su poražavajući.

Istraživanje među evropskim članicama je pokazalo da se 49 odsto ispitanika protivi angažovanju njihove zemlje u odbrani saveznika, što ukazuje na odsustvo podrške kolektivnoj odbrani. Štaviše, većina Evropljana (67 procenata) – uz izuzetak Poljaka (49 odsto) – smatra da SAD treba brane svoje saveznike.

Uprkos zamoru od rata u SAD i Kanadi, većina stanovnika u ove dve zemlje podržava upotrebu sile ukoliko Rusija napadne saveznicu NATO saveza – 56 odsto Amerkinaca i 53 procenata Kanađana.

SAD takođe predlažu skladištenje teškog naoružanja i opreme za do 5.000 vojnika u Istočnoj Evropi.

Britanci među Evropljanima najviše podržavaju upotrebu oružja u odbrani saveznika (49 odsto).

Iako čak 70 odsto Poljaka doživljava Rusiju kao glavnu vojnu pretnju susednim zemljama, samo 48 procenata bi poduprlo oružanu akciju u slučaju takvog napada. Poljska je u februaru 2015. povećala izdvajanja za vojni budžet na 2 odsto bruto društvenog proizvoda, ali koji je namenjen pre svega za jačanje sopstvene odbrane a ne zajedničke odbrambene strukture NATO.

Takođe, čini se da je Poljska više zainteresovana za razvijanje bliskije vojne saradnje sa baltičkim zemljama (takođe članicama Saveza), kao i Finskom i Švedskom (koje nisu deo NATO), nego da u potpunosti zavisi od Severnoatlantske alijanse. Osim sumnjičavosti Poljaka u NATO kao odbrambeni savez, istraživanje pokazuje i odsustvo poverenja u vojnu podršku SAD.

Nemci su najmanje skloni upotrebi sile u odbrani saveznika od napada ruskih snaga (38 odsto). To na neki način protivreči nedavnoj odluci Berlina o angažovanju nemačkih vojnika u vežbama NATO snaga za brzo delovanje u Poljskoj. Reč je o formaciji uspostavljenoj u septembru 2014, kao prethodnice, koja treba da se razmesti u Istočnoj Evropi. Nemačka namerava da pošale 1.000 vojnika od ukupno 5.000 koliko će brojati ova jedinica.

Berlin se prethodno protivio stvaranju stalnih baza NATO u Istočnoj Evropi. Možda je pristanak da pošalje svoje snage na neki način gest iskupljenja i kompenzacije. Ako je to slučaj, onda to dovodi u pitanje izjave predsednika, ministara spoljnih i unutrašnjih poslova o potrebi da Nemačka pokaže veću odgovornost za bezbednosti i prestane da koristi prošlost kao izgovor za svoju pasivnost.

On ističe da su stariji Nemci manje voljni od mlađe generacije da se suprotavljaju Rusima. Nakon reunifikacije zemlje 1990. godine, “Nemačko javno mnjenje je i dalje podeljeno. Kada je reč o Rusiji, Ukrajini i NATO, Nemci u bivšem istočnom (komunističkom) delu imaju drugačiji stav u odnosu na sunarodnike u nekadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj”.​

Brus Stouks (Bruce Stokes), direktor departmana pri Pju centru za globalne ekonomske odnose, kazao je za “Karnegi” da rezultati istraživanja u slučaju Nemačke “pokazuju da su ostali ožiljci iz Hladnog rata”.

Na ovakvu poziciju Berlina utiče i nemački pacifizam, njegov ambivalentni odnos prema SAD (uključujući NATO), kao i duboko ukorenjenja “Istočna politika (Ostpolitik), koja promoviše saradnju sa Rusijom. Ovi trendovi pokazuju ranjivost poltike kancelarke Angele Merkel.

Kao evropska liderka koja je uspela da okupi članice Unije oko politike sankcija protiv Rusije i nastoji da podrži veoma krhko primirje u istočnoj Ukrajini, Merkelova je pridobila nemačko javno mnjenje. Međutim, ta podrška nije zanavek, odnosno ne može se uzeti zdravo za gotovo.

Istraživanje Pju centra pokazuje da se tek svaki peti Nemac podržava jačanje ekonomskog pritiska na Moskvu. Istovremeno, 29 odsto Nemaca se zalaže da ublažavanje kaznenih mera Rusiji, što je najveći broj u poređenju sa drugim zemljama u kojima je sprovedena anketa.

Sve u svemu, obeshrabrujuća strana ovog istraživanja je da Evropljani, ponovo, doživljavaju zdravo za gotovo SAD kao garanta svoje bezbednosti.

​Teško je proniknuti zašto su to tolerisale sve dosadašnje američke administracije. Evropa je prosperitetna. Treba da ima dovoljno samopozdanja u preuzimanju brige za svoju bezbednost kao i veću ulogu u deobi tereta zajedničke odbrane. Međutim, ona ne čini ni jedno niti drugo. Sve u svemu, obeshrabrujuća strana ovog istraživanja je da Evropljani, ponovo, doživljavaju zdravo za gotovo SAD kao garanta svoje bezbednosti.

Štaviše, uprkos mnogim kritikama bivših šefova Pentagona, Evropljani su razvili kulturu zavisnosti i pravo na američku odbranu, kao duboko usađeni deo političkog mentaliteta. Pošto Evropljani smataju da će Amerikanci da ih zaštite, zašto bi onda trebalo da jačaju odbranu i bezbednost? To je kraktovid pristup i opasan je po transatlantske odnose.

Što Evropljani duže odbijaju da čak razmotre upotrebu vojne sile da bi odbranili svoje saveznike, to će više slabiti smisao NATO kao kolektivnog sistema bezbednosti i osećaj solidarnosti. Neumitan ishod je krah člana 5. o međusobnoj odbrani. Onda se postavlja pitanje čemu služi NATO?

Rse