Intervju – Filip David, pisac: Priča o banalnosti zla nije izdržala ispit vremena

Izdvajamo

• Tezu o banalnosti zla izrekla je Hana Arent posle suđenja Ajhmanu u Jerusalimu. Po sopstvenom priznanju ona nije mogla mirno da spava od pomisli da je zlo radikalno, kosmičko, i da će se zločini poput Holokausta u ovom ili onom obliku ponavljati i u budućnosti. Tako da je, gledajući Ajhmana, sebe uverila kako institucije sistema mogu rešavati probleme ljudskih zločina, da je zlo ipak nešto površinsko, banalno. Koliko nije bila u pravu pokazuju sve ove protekle godine: razni oblici genocida i dalje se događaju širom zemaljske kugle. Priča o banalnosti zla nije izdržala ispit vremena. Zlo je sveprisutno, sveobuhvatno, moćno. Ne bih se usudio da definišem suštinsku prirodu zla, to očevidno nisu mogli ni oni koji su to pokušavali u filozofiji, nauci, mistici. Ali, suprotstavljam se tezi o banalnosti zla, mada ostaje nerazjašnjeno, zagonetno, šta je suština radikalne, kosmičke ili metafizičke prirode onoga što podrazumevamo pod pojmom zla.

Povezani članci

• Sretno ZMAJEVI
• Ivana Kekin: Domoljublje je otet pojam, napunjen kičastim riječima i nacionalističkom mržnjom
• Zloporaba branitelja u bratoubilačkom ratu na kilavoj hrvatskoj desnici
• Neoliberalizam u jednoj lekciji
• US Open: Janko predao Novaku
• Muftijin Bleiburg

Filip David, foto: Analitika

Filip David, kultni pisac je pisac koji je za svoju knjigu “Kuća sećanja i zaborava” dobio NIN-ovu nagradu. Za Tačno.net David govori o svom romanu, književnosti i onome što u njoj (ni)je prevaziđeno, tezi o banalnosti zla ali i utjecaju kabale na savremenu misao

Razgovarala: Amila kahrović-Posavljak

Vaš roman “Kuća sećanja i zaborava” neću reći propituje, jer nije riječ o filozofskom traktatu, već narativno osmišljava jednu od fundamentalnih čovjekovih preokupacija danas – pamćenje. Je li Vam o tome bilo teško pisati s obzirom na cjelokupan balkanski i vremenski i prostorni kontekst?

Pamćenje, zaborav, zlo. To su reči koje se tako često čuju i koje se itekako uklapaju u ono što nazivate “balkanski i vremenski i prostorni kontekst”. Želeo sam da o zlu pripovedam opisujući ljudske sudbine u mračnim vremenima. Opisijući onu vrstu zla koje čovek čini čoveku i koje obeležava i zločinca i žrtvu za čitav život. Pamćenje na zločine, na tragične sudbine naših najbližih postaje važan deo identiteta ličnosti. Glavnoj ličnosti moga romana nudi se mogućnost zaborava, oslobađanje od trauma i frustracija prošlosti. Ali on to ne prihvata: brisanje pamćenja predstavlja i odricanje onoga što je naša suština, znači zauvek zaboraviti one kojih više nema, koji su nastavili da žive u nama i sa nama. Ma koliko sećanje jeste traumatično, odreći se sećanja znači odreći se i važnog dela onoga što smo, onoga što je postalo sastavni deo našeg identiteta. Bez sećanja mi ne postojimo kao celovite ličnosti.

Ovo sam Vas pitala prije svega zbog toga što se od pisaca danas očekuje nekakva politička korektnost. No, kada bi književnost bila politički korektna više ni ne bi bila književnost. Možete li se složiti s tim da je težnja ka političkoj korektnosti u književnom jedan od krivaca zašto nakon ratova u bivšoj Jugoslaviji imamo uglavnom banalnu i pamfletističku produkciju? Naravno, uz časne izuzetke. 

Ne bih umeo, niti znao, da odredim šta znači biti “politički korektan” u pisanju nekog romana, pripovetke, dramskog dela. Taj pojam vezujem za političko delovanje i politički diskurs. U umetnosti, pa i u umetnosti pripovedanja postoji samo dilema da li ste nešto ispripovedali na pravi način, ubedljivo, snažno, tako da stiže na emotivnom, etičkom, umetničkom planu do onoga kome je upućeno, do čitaoca ili gledaoca. Sve se svodi na to da li umete da priču ispričate na pravi način, da li ste sposobni da ono što ste zamislili pretvorite u neku novu stvarnost. U takvom rasporedu stvari pitanje “političke korektnosti” se ne postavlja, niti se može precizno definisati. Pojednostavljeno rečeno, postoji samo dobro i loše pripovedanje.

U romanu jedan od Vaših likova postavlja tezu da zlo nije banalno već itekako kosmičko, iracionalno, nezaustavljivo. Mislite li da nas je teza o banalnosti zla dovela do toga da ga počnemo potcjenjivati?

Tezu o banalnosti zla izrekla je Hana Arent posle suđenja Ajhmanu u Jerusalimu. Po sopstvenom priznanju ona nije mogla mirno da spava od pomisli da je zlo radikalno, kosmičko, i da će se zločini poput Holokausta u ovom ili onom obliku ponavljati i u budućnosti. Tako da je, gledajući Ajhmana, sebe uverila kako institucije sistema mogu rešavati probleme ljudskih zločina, da je zlo ipak nešto površinsko, banalno. Koliko nije bila u pravu pokazuju sve ove protekle godine: razni oblici genocida i dalje se događaju širom zemaljske kugle. Priča o banalnosti zla nije izdržala ispit vremena. Zlo je sveprisutno, sveobuhvatno, moćno. Ne bih se usudio da definišem suštinsku prirodu zla, to očevidno nisu mogli ni oni koji su to pokušavali u filozofiji, nauci, mistici. Ali, suprotstavljam se tezi o banalnosti zla, mada ostaje nerazjašnjeno, zagonetno, šta je suština radikalne, kosmičke ili metafizičke prirode onoga što podrazumevamo pod pojmom zla.

Meni je zanimljiva jedna analogija i voljela bih da malo popričamo o njoj. Možda svjedoči banalizaciji književnoga. Ljudi su u posljednjem ratu na mjesta masovnih egzekucija odvođeni autobusima. U tom smislu možemo reći da je topos autobusa u zadnjim ratovima u bivšoj Jugoslaviji analogan toposu voza u Drugom svjetskom ratu, no ipak nije dobio svoje umjetničko poostvarenje. Koje je Vaše mišljenje?

To je zanimljivo zapažanje. Svakako navodi na razmišljanje. Postavlja se pitanje zašto se tako nešto događalo. Da li, možda, samo iz praktičnih razloga? Zbog manjih razdaljina do mesta zločina, u delovima zemlje gde nisu postojale pruge ili su već bile uništene (do dana današnjeg železnički saobraćaja je u velikom kolapsu). Ili, pomišljam i na to, zato što bi prevoz do mesta masovnih egzekucija, da je obavljan železnicom, previše asocirao na ono što se u sličnim situacijama događalo u Drugom svetskom ratu.

U romanu je zanimljiva i jedna žanrovska stvar: selekcija dnevničkih zapisa, pa ovo nije klasičan memoar. Zašto? I inače se jedno pitanje često nameće u književnim promišljanjima: je li klasičan memoar prevaziđen?

Ne samo da nije prevaziđen, nego je upravo žanr koji najpotpunije odgovara vremenu u kojem živimo. Savremeni romani koriste sve žanrovske oblike, ili bolje reći uključuju sve žanrove. Često su pisani u obliku memoara, labavo povezane zbirke priča, kao epistolarni, pikarski, ili romani u stihovima. Klasični memoari nisu prevaziđeni, naprotiv, čini mi se da je memoara više nego ikada i veoma su čitani. Pa i romani u obliku memoara, koji koriste iskustva memoarske literature danas imaju svoju čitalačku publiku a dosežu i visoke umetničke domete. Primera radi, takav je i testamentarni roman Mirka Kovača “Vrijeme koje se udaljava”, koji upravo svedoči o umetničkoj snazi i imaginaciji Mirka Kovača ali i o uspešnoj upotrebi jedne žanrovske matrice. Stvaranje privida memoarskog ili dnevničkog načina pripovedanje uspostavlja jedan moderan obrazac pripovedanja.

Filip David, foto Beta

Kroz Vaš roman provejavaju motivi iz kabale. O tome se dosta malo govori, no čini se da je ona bila inspirativna za postmoderna promišljanja. Recimo, postoji teza da je Jacques Derrida svoju znamenitu tvrdnju da nema ničega izvan teksta izveo upravo iz kabale. No, je li se postmoderna u međuvremenu banalizirala, nije li bijeg od modernističke esencijalizacije postao bijeg u banalno? I zašto je to tako kada je očito postojala dobra intelektualna osnova?

Jedan skorašnji period u književno teoretskim analizama i kritičkim razmatranjima obeležen je nazivom postmodernizam. Sve što se pisalo i činilo obeležavano je tim pojmom. Postmodernizam je otkrivan ne samo u savremenoj literaturi, nego i u onoj koja pripada tradiciji. Postmodernizam je postao sveobuhvatan pojam za sve ono što je moglo da se udene u određene književne kalupe. Ali kao i svaka druga moda, izlizao se, istrošio, danas je već pomalo zaboravljen i marginalizovan. Ali, očevidno je da postoje duboke veze između tradicije i savremene misli. Spomenuću samo dva primera. Postoji velika i ne slučajna sličnost između Deridine tvrdnje kako je sve tekst i kabalističkog uverenja da zapravo ništa ne postoji izvan teksta, da je Tora (naziv za biblijsko petoknjižje) živi organizam i da postoji 600.000 aspekta i objašnjenja u Tori, koliki je bio broj ukupnih duša izašlih iz Egipta na putu ka Sinaju. Raspored slova i reči u Tori nije onaj pravi, ima više slojeva teksta i samo posvećeni mogu doći do suštine Tore, do “prave Tore”. Ovo takođe veoma asocira na Frojdovo otkriće potsvesnog. Uostalom, sam Frojd je priznavao da je do svojih otkrića došao inspirsan “starom Kabalom”.

U romanu postoji priča i o Hjudinijevom rođaku i bijegu iz zatvorenih prostora. Zašto ovakva fikcionalizacija duhovnoga?

Hudini je stvarna ličnost i legendarni su njegovi poduhvati samospasavanja iz “zatvorenog prostora” u gotovo nemogućim uslovima. Priča o Hudinju uspostavlja i vezu sa mojim prethodnim romanom “San o ljubavi i smrti”. Pravo ime slavnog Hudinija je Erik Vajs, kako se zove i glavna ličnost moga romana “San o ljubavi i smrti” i oni su, navodno, u rođačkoj vezi.

Ustvari, može li se za Vaš roman kazati da je neka vrsta simbioze povijesnih motiva i metafizičke fantastike?

Mogao bih da prihvatim takvo određenje. Ono odgovara onome što bih nazvao svojom poetikom. No, valja imati na umu kada pisac napiše svoju knjigu, prekida vezu sa knjigom, ona počinje svoj samostalni život. Pisci su skloni da pojednostavljuju sadržaje i motive svoga pripovedanja. Svaki dobar čitalac dopunjuje roman, zbirku priča, zbirku pesama, i svaka knjiga ima onoliko verzija koliko ima pravih čitalaca. Dakle, tumačenje koje dajete meni je blisko, ali prepuštam svojim čitaocima da nadograde, dopune i protumače na svoj način ono što je napisano.

U romanu postoje i mnogobrojna identitarna preobraćenja. Često je u podtekstu i boravak u dva identitarna polja istovremeno. Nije li to zapravo latentna stvarnost svakoga od nas, stvarnost koja se pokušava skriti insistiranjem na identitarnoj čistoći?

Libanski pisac Amin Maluf u svojoj knjizi “Ubilački identitet” piše upravo o opasnosti ako jedan identitet postane dominantan, preovlađujući, bilo da stavlja u prvi plan nacionalnu pripadnost, religioznu ili klasnu opredeljenost. Tada, u ekstremnim situacijama, u ime tog vladajućeg identiteta, dozvoljeno je lagati, poljačkati, ubijati, sve u ime, nacije, ideologije, vere. A zapravo, svako od nas ima “rasuti identitet”, u porodici, na poslu, među prijateljima. Svođenje na jedan indentitet, opasno je svođenje na ono što Maluf naziva “ubilački identitet”.

U romanu je tezi o banalnosti zla, na tekstualnoj razini, suprostavljena teza o svetosti grijeha iz učenja Sabataja Cevija. Da li je svetosti grijeha protuteža puritanizmu kao laži kojom se prikrivaju fundamentalna zla koja se čovjeku čine u ime nekakve dobrote?

Priča o Sabataju Ceviju mnogo je složenija. Sabataj i njegov savetnik i verni pratilac i inspirator Natan iz Gaze pokrenuli su u sedamnaestom veku jevrejski narod u Evropi i Aziji, ulivajući veru u dolazak Mesije a time i kraj stradanjima i progonima. Pokret je bio zasnovan na učenjima lurijanske Kabale, o kraju “galuta”, izgona u kojem su se našli Jevreji i njihov Bog. Ogromna energija sveobuhvatnog, masovnog mesijanskog pokreta okončala se u “svetom grehu” Sabataja Cevija i njegovom napuštanju judaizma i prelazak u islam. Ali ideje Isaka Lurije i mesijanskog pokreta Sabataja Cevija iznova će oživeti vek kasnije u hasidizmu, mističnom kolektivnom pokretu srednjeevropskih Jevreja.

Da se vratimo na Kabalu. U romanu je uprisutnjena, i kroz naraciju i doslovce, kabala Isaka Lurija. Svjedoči li ona o nužnom početku razgradnje svijeta koji je postao prezasićen objašnjenjima i informacijama, zapravo prezasićen samim sobom? 

Kabala Isaka Lurije zvanog “Lav” dolazi neposredno posle izgona iz Španije i sažima prethodnu kabalističku tradiciju. Mistično učenje Isaka Lurije daje objašnjenja za sve tragične posledice jevrejske istorije, nudi nadu i veru u spasenje i predstavlja vrhunac jevrejske mistične tradicije ovaploćene u masovnim pokretima najširih slojeva ponižavanog i ugnjetavanog jevrejskog stanovništva. Hasidizam koji oličava kabalističku tradiciju u sukobu sa haskalom, jevrejskim pokretom prosvećenosti koji sa druge strane označava raskid sa tradicijom, itekako su uticali na pojavu srednjeevropskog kruga pisaca kao što su, između ostalih, Kafka, Šulc, Kaneti, Jozef Rot, Isak Baševis Singer, te kasnije Sol Belou, Doktorov, Malamud, Filip Rot, imena u samim korenima evropske i američke savremene književnosti. Ne samo moderna književnost nego i moderna naučna misao nastali su, u značajnoj meri, kao posledica sukoba ali i prožimanju spomenutih tendencija.