Tri sećanja na Danila Kiša

Povezani članci

• Mizantrop mekog srca
• Almin Kaplan: Kad te zaustavi policajac
• Mostar: U subotu predstavljanje knjige ‘Kazalište krize’ prof. Snježane Banović
• Božica Jelušić: Suze bez svetaca
• Dodijeljene nagrade 26. izdanja SFF-a: Srce Sarajeva za najbolji film dobio je “Exile”
• Roman inspirisan životom naših ljudi: DA SE RAT VIŠE NIKOM NE DOGODI

Piše: Branka Mihajlović, RSE

Na 80. godišnjicu  rođenja Danila Kiša, Radio Slobodna Evropa objavljuje tri teksta, tri lična sećanja na velikog pisca. Za nas pišu slikarka Jelena Trpković, književnik Filip David, Kišov dugogodišnji prijatelj i književnik Predrag Čudić.

„DUBROVNIK – ŽUPSKA 5“

– Mala, ti mora da si kćerka oficira, rekao mi je Danilo prilikom upoznavanja. -Kako znate, pitala sam, a on se smejao mojoj iznenađenosti i namigivao Milanu. I Mira* se smejala i sve je bilo svečano osunčano. Bilo je leto, bio je avgust 1976. teraca Hotela Argentina, cvrčci su svrdlali, more se caklilo. Sedeli smo uz ogradu terace ispod bora koji se presamitio preko ograde  i nastavio rast u pravcu mora. Kasno popodne blistavog dana kada sam doletela u Dubrovnik da kao kuma u Dubrovačkoj općini venčam prijatelje. I kada sam upoznala Milana Milišića** koji je bio kum.

Mnogo godina kasnije, nije više bilo Danila, nije više bilo Milana, sedela sam često sama za istim stolom, ispod istog krivog bora. Bilo je pusto.

Bio je rat.

Ništa nije bilo isto.

–

Volela sam da kuvam za Danila. Kad leti mine vrućina, predveče, bile su svetkovine na teraci kuću u Župskoj 5 u Dubrovniku gde smo Milan i ja živeli. Danilo je jeo brzo i nervozno, ali, za kratko. Rekla sam: ako kuvam, to,  dva sata, toliko ima da se, to, jede. Nastao je preokret. Milan i Danilo su komentarisali svaki zalogaj, mrmljali  -mmmmmmmmi hvalili, hvalili kako je ovo dobro, kako je ovo ukusno, mmmmmmmmm. Pravili su predstavu i smešne pokrete i grimase. A bilo je svakakvih delicija. Školjki i ribe, Pelješkog vina. Danilo je voleo kada spremamo sardele  na ribarski , sardele se malo obrišu smokvinim listom, posole krupnom morskom solju i stave na snop suvog pruća od loze koji se zapali i plane u trenu. Uživali smo u tom ritualu.

Večere su se završavale kasno, kasno u noć, a noći su leti krake. Često bi ćuk prestao da se javlja, i nastala tišina pred zoru. Na stolu i pored stola su bile gomile rečnika i knjiga. Posle večere bi krenuo razgovor o literaturi. Reči su se proveravale, tumačile, tekstovi čitali, poezija čitala naglas i analizirala. – Mala, donesi mi Lazu Kostića, rekao bi mi Danilo u neko doba i čitao Santa Marija de la salute. Ustao bi i krenuo da čita svečanim glasom, naglašavajuću svaku reč, uživao u svakom stihu. Danilo bi čitao, a mi bismo drhturili od lepote. I svaki put, nakon zadnjeg stiha, bacio bi elegantnim pokretom, teatralnim, knjigu “preko ruke”, gestom koji je govorio: ovo je poezija.

U to vreme sakupljala sam knjige o Titu. Knjige sa užasnim ilustracijama i još gorim pesmama. Pesma Manojla Gavrilovića, iz jedne od tih zbirki,  Tito i devojčice je imala posebno mesto na našim večerama. Danilo je čitao svaki put, i uvek je analizirao ispočetka.  Posebno ga je zabavljao početak pesme u kojoj….preko žica jezdi Tito s četom devojčica. Bile su salve smeha za stolom..

Jedne večeri pročitala sam moju verziju Milišićeve pesme Volele su me dve sestre, skupa. Moja verzija se zvala Volela su me dva brata skupa. Mislila sam da ću da razveselim Danila i Milana. Oni su se – naljutili. A kada sam rekla da ću poslatiKnjiževnim novinama da objave moju verziju Danilo mi je rekao – Ti kao svaki diletant, čim nešto napišeš, hoćeš da objaviš. O razlozima svoje ljutnje nisu hteli ni da razgovaraju. Pascal i ja smo se smejale.

Jedne večeri se poveo razgovor o slikaru koji je tada vladao jugoslovenskom  likovnom scenom i tržištem. Danilo je govorio o njemu kao o dobrom slikaru, ja se nisam složila i rekla da je to samo dobra ilustracija i da on kao većina pisaca ne zna da odvoji jedno od drugog. Pobesneo je. Tada je počela naša rasprava koja je trajala dugo. Posle mnogo vremena rekao mi je – Mala, bila si u pravu. Bila sam ponosna.

Danilo je imao strah od pasa i strah od dubine. Pričao nam je da se kao dečak davio i da nikada nije uspeo taj strah da savlada. Plivali smo zajedno u moru, na plaži  Hotela Argentina, ispod Ville Šeherezade, bili smu oprezni da Danilu ne priđemo s leđa ili preblizu, da se ne uplaši. Milan, Pascal i ja smo se “fundavali”, stanemo, u moru, jedan na ramena drugog i što jače ga odgurnemo u dubinu. Danilo se užasavao “fundavanja” i sa strane posmatrao. Ipak, jednog dana je rekao: – Hoću i ja. Paskal ga je “fundavala” a on je bio ponosan što je pobedio strah.

Milan i ja smo imali psa Čobija, velikog šarplaninca. Danilo ga je obilazio u velikom luku. Ali vremenom, taj luk je bio sve manji i manji i dozvolio je Čobiju da ga onjuši.

Držala sam psa, Danilo mu je polako prišao, Čobi ga je površno ponjušio, okrenuo se i otišao. Danilo je bio uvređen kao dete: – Pa on mene ignoriše! Tako je i bilo. Svaki put kada bi Danilo dolazio. Čobi je bio nezaiteresovan, ležao na sred terace, ne bi ni glavu podigao da vidi ko dolazi. Danilo bi ga preskakao i po dubrovački govorio: – Ovaj gospar me ne obada, on me ne obada..

Volela sam da jutrom berem smokve za Danila i Pascal***. Slatke, sa zgusnurom kapljom soka na vrhu. Obložila bih korpicu smokvinim lišcem i jeli bismo ih uz more. I bilo je lepo tako započeti dan.

Jelena Trpković

*Mira Miočinović, supruga Danila Kiša

**Milan Milišić, pesnik koji je poginuo u bombardovanju Dubrovnika, suprug Jelene Trpković

***Pascale Delpesch, druga supruga Danila Kiša

„ETIČNOST DANILA KIŠA“

Ovih dana obeležava se osamdeset godina od rođenja Danila Kiša. Napustio nas je u svojim najzrelijim godinama, nastavljajući da živi preko svojih remek dela „Rani jadi“, „Bašta,pepeo“, „Peščanik“, Grobnica za Borisa Davidoviča, „Enciklopedija mrtvih“.

Život i delo Danila Kiša u raznim pričama i prepričavanjima postaju deo legende, tako da se malo pomalo briše razlika između Danila kakav  je stvarno bio i onoga što mu je dodato. Za mene ostaje onakav kakvog sam ga upoznao još davne 1961. na dodeli nagrada Saveza jevrejskih opština za najbolja književna ostvarenja. Iz tog susreta sačuvana je izbledela fotografija na kojoj se jedva prepoznajem, a Kiš već izgleda onako «kišovski», visok, malo povijen, guste kovrđave kose. Najbolji student prve generacije studenata svetske književnosti, šarmantan, društven, ali stalno ispunjen nekim unutrašnjim nemirom.  Kao da ga je proganjala njegova biografija, ispunjena bežanjima, skrivanjima zbog svog jevrejskog porekla, tragična sudbina oca stradalog u Aušvicu. To će postati i važne teme Kišovog književnog dela.

Danilo Kiš

Danilo će uskoro postati urednik uglednog i važnog studentskog književnog časopisa Vidici gde će u jednom broju objaviti proze Mirka Kovača, Filipa Davida i Adama Petrovića što je bio, tek smo kasnije saznali, pseudonim Borislava Pekića. A kada smo kod izdavača „Prosveta“ 1964. godine objavili i svoje prve romane, to je postala zaloga našem druženju, našoj „književnoj grupi“, sastancima i razgovorima, prijateljstvu koje je trajalo do kraja.

Danilo je bio strog kritičar, visokih kriterija. Nije podnosio laž u književnosti.U Danilu su se sudarale ili prožimale suprotnosti, dve različite prirode. Jedna je bila nasleđe njegovog oca, sudbina Jevrejina lutalice, koji je čudom preživeo «ledene dane» u Novom Sadu, a kasnije iz jednog azila odveden u Aušvic da se iz njega nikada ne vrati. Sudeći po njegovom pravom prezimenu Kon, neki od Danilovih čukundeda bio je rabin. Postoji priča da su njegovi preci dospeli u Mađarsku kao trgovci guščijim perjem iz Alzasa odakle su proterani. Ali pravih dokumenata o daljem poreklu na očevoj strani nema. Od te lutalačke strane nasledio je nemir koji ga je razjedao. Drugu porodičnu sliku predstavlja  nasleđe majke, odlučne i čvrste Crnogorke.Jedna baba po majci ostala je upamćena u porodičnoj legendi kao amazonka koja je posekla glavu nasilniku. Jedan rodjak bio je čuveni vojvoda Marko Miljanov. Drugi rođak, ujak Risto Dragićević, studirao je u Beogradu i na Jagelonskom univerzitetu u Varšavi.

Danilo je posedovao osobinu koja danas intelektualcima posebno nedostaje – jako osećanje za etičnost, koje nosi iz svoga detinjstva. Suočavanje sa nasiljem i nepravdom opredelilo ga je da se nasilju i nepravdi svuda suprotstavlja, u književnosti, kao i u stvarnom životu. Zapisao je: »Detinjstvo je razdoblje gde postoji jedan moćan zajednički imenitelj, jedinstven za sve ljude, bez obzira gde žive i koje su rase. Ali postoje i različitosti. One koje su sudbinske i opredeljuju sta će ko postati u životu. Bez te ‘uznemirujuće različitosti’ koje je donosilo moje jevrejsko – mađarsko – crnogorsko  poreklo i bez nedaća svog ratnog detinjstva, bez sumnje, ne bih postao pisac”.

Ta etičnost proističe upravo iz ranog sagledavanja životnih strahota, ljudske patnje, besmislenog, surovog zločina na kojima su, kako se čini, sazdani temelji ovog našeg sveta, nekada, kao i danas. Kada saznanje da smo bačeni u takav svet dođe u najranijoj dobi prvog sazrevanja onda pokriva tragičnom senkom preostali deo života. Otuda i Danilov žestok  glas protiv nedužnog ljudskog stradanja, kako u Holokaustu, tako i u Staljinovim gulazima. Ta težnja za pravdom osećala se u svakom njegovom postupku, svakom razmišljanju, bilo da je reč o politici, književnosti ili svakodnevnom druženju sa prijateljima. Tražio je i od drugih ono što je sam posedovao: doslednost, iskrenost, tačnost. Užasavala ga je ljudska glupost jednako koliko i traljavost, nedarovitost, nepoštenje, a iznad svega vlast čoveka nad čovekom oličena u diktatorskim i totalitarnim političkim sistemima.

Danilo je strepeo od čamotinje, tog jevrejskog sindroma i od bolesti. Na kraju, sudbina je tako htela, sustigli su ga i jedno i drugo. Jedna od tragičnih činjenica njegovog ipak kratkog života jeste da je istovremeno doživeo i najveći uzlet u  profesionalnoj karijeri pisca i najveć pad u ličnom životu. Naime, u Njujorku je istoga dana kada je sklopio ugovor kojim je svetska prava za svoja dela poverio poznatom američkom izdavaču, saznao da u sebi nosi naizlečivu bolest – rak pluća.

Filip David

„KAKO OTPUTOVATI U NIKARAGVU“

Danas i ovde osećate gorku ironiju ovog sasvim teorijskog pitanja, kažem i naglašavam,  i danas i ovde i u bilo kom vremenu i na bilo kom mestu to deluje kao loša, nespretna šala. Kako otputovati u Nikaragvu?!

Danilo Kiš majstor velikih i neobičnih, neočekivanih metafora u svojoj telemahiji, u vremenima sasvim očajnim, tragičnoj odiseji Eduarda Sama predpostavlja pokušaj stvaranja svetog pisma svih puteva i svih putovanja između neba i zemlje. Dopunjeno i prošireno izdanje Reda vožnje autobuskog, brodskog, železničkog i avionskog saobraćaja   tako postaje metafora knjige nad knjigama, nove Biblije koja povezivanje svetova vidi kao plemenito ludilo večitog viteza od Manče. Napor otmenosti i plemenitosti jednog velikog zanesenjaka koji srednjoevropski kulturni prostora vidi kao stecište i ishodište svih puteva odakle i Nikaragva nije kraj sveta.

Danilo Kiš, 1985.

Tako nikad završeni Red vožnje… postaje metafora ne samo kraha jednog plemenitog sna već i metafora jedne univerzalne, sveobuhvatne enciklopedije koja počinje najtrivijalnijim spiskom stanica i stajališta, veza i ukrštanja, najčinovničkijim popismom suvih podataka bez ikakavih primisli poetičnosti, a pretvera se u univarzalnu knjigu nad knjigama. A šta se zaptavo događa u tom istom svetu o čijoj plemenitoj povezanosti sanja Eduard Sam? On, mag večnog sna čovekovog –  putovati znači žoveti , putuje bežeći, beži putujući kako bi spasao sebe i porodicu, kako  bi preživeo; putuje od nemila do nedraga ispred progonitelja kao slepi putnik na slepom koloseku istorije, koja ne zna za milost.

U jednom svom ranom poetskom zapisu iz 1955, Kiš kaže:

                          Biografija

     Divna je pijanica bio Eduard Kon.

     Imao je naočare od sjajnih prizama i kroz njih je gledao svijet

           kao kroz dugu.

     …

     Vetar mu je razvejao pepeo kroz vitki dimnjak

          krematorijuma, visoko, visoko..

                   sve do duge.

Tako se ovaj san o savršenim putovanjima, ovo nikad ostvareno dopunjeno i prošireno izdanje Reda vožnje, završilo  između neba i zemlje.  Putovanje Kišovog Odiseja završilo se kao klasična tragedija na slepom koloseku. I sam autor ovih redaka stanovao je preko puta slepih koloseka, otac mu je, takođe, budući železničar, bio upućen u tajne idealnog reda vožnje na krilima  gvozdenog točka. Ipak taj gvozdeni točak sa dve sasvim skromna krilca,  još u detinjstvu delovao mi je nestvarnim, paradoksalnim simbolom onog što je trebalo da predstavlja let.

20. sep. 2009. Bgd.

Preko puta Gl. žel.stanice

Predrag Čudić