Božićna priča: Crno i crveno

Povezani članci

• Sramna odluka Evropskog suda u Strazburu
• Izazovi poduzetnica u Bosni i Hercegovini
• Zvonko Pandžić: „Streljanja su dobro djelovala…“ O tvorcima i čuvarima krvave memorije na Korčuli
• Đurđica Čilić: Tamo gdje je Čović bog, ja želim biti ništa
• Svetislav Besara: Marksizam i varvarstvo
• Samo je jedna dijaspora – bh dijaspora!

Piše: Slobodan Dukić

Živeo sam sa babom. Ona sedamdesetisedam, a ja sedam godina. Kao da su nas razdvajale svetlosne godine. Za pravoslavni Božić unosila je u čemerni podrum, našu životnu oazu sa zemljanim podom, bale slame. Umesto po zemlji hodali smo po slami. Do kolena. Kad sam malo ojačao počeo sam, za Prvi maj, da kitim ruiniranu fasadu stare jevrejske kuće zelenilom. I tako svake godine, baba za Božić bale slame. Ja za Prvi Maj rukohvate zelenila.

“Jebali te crveni, prevariće te…” siktala je, kad sam umeo da odocnim, vraćajući se sa sastanaka Opštinskog komiteta Saveza omladine Stari grad. Baba Pijada, pravoslavna hrišćanka, nepismena ali čestita žena. Udovica. Pričala mi je da su dedu ubili pijani Rusi. Vozili su motocikle sa korpama, zarobljenim od Nemaca, cik-cak. Na sam dan oslobodjenja Beograda.Stajao je na ivičnjaku. Zakačili su ga korpom. Pao je mrtav, a oni su nastavili pijanu vožnju, podvriskujući. “I šta je bilo? Nikom ništa. Posle oslobodjenja upadali su u kuće. Gde su dočke (devojke). Morala sam tvoju majku i tetku da sklonim na tavan. Silovali su. Nemci su za njih bili gospoda…”

Dok nisam obrucavio, morao sam sa babom da idem na crkvene molepstvije. Red jutrenja. Red Večernjeg. O Božiću i da ne govorim. Ujutru u crkve. Ružica, Sveta Petka, Saborna, Markova, Ruska… Tabanao sam za babom, cepajući cipele i satima stajao ispred oltara, dok su mi noge bile teške. Kao olovom okovane.I babina duša bila je okovana Misticizmom. Verovanjem u zagrobni život. Pre nego što je otišla svom bogu na ispovest, dala je sebi u zadatak da mi namakne na glavu crnu mantiju. Trebalo je da postanem sveštenik. Kod kuće katihizis. U crkvi recitovanje za Svetog Savu. Bio sam recitator čuven po patetici. Dok sam deklamovao plakao sam. Sve one pobožne babe mislile su da je to u verskom zanosu i patosu. A ja sam, ustvari, mrzeo to što sam morao da radim. Jednom pred Svetog Savu, odvede me u crkvu Ružicu. Kod starešine hrama. Oca Andreja. Bio je blag i plemenit čovek. Pita on mene:”Slobodane, šta ćemo ovog puta…? Gledajući u sopstvene cipele promrmljao sam: “Ništa”. Sveštenik je znao koja je ura, da sam ovčica koja je odlutala iz tora. A, baba? Pa ona mi je potiho da ne čuje božji izaslanik, izlazeći iz crkve zapretila: “Platićeš mi za ovo, jebo te božji otac…”

Baba nije odustajala. Bio je Božić, ne znam koji po redu. Januarska hladnoća. Baba i ja prtimo stazu do crkve. Meni nos crven od mraza, a u duši jača crveni pokret otpora. Bio sam već pionirski instruktor. Vezivao crvene marame devojčicama i dečacima primljenim u pionirsku organizaciju. Kad smo se vratili sa jutarnjeg bdenija u crkvi Ružici, kod kuće kratak odmor. A onda pokret. Božićna liturgija u hramu Aleksandra Nevskog. Dok su zvonila zvona obnarodujući dolazak na svet Hrista bogomladenca, u meni je zvonilo zvono ateističke pobune. Baba je oficirski ošro podviknula: “Idemo!”. Odgovorio joj je moj alter ego: Ja ne idem. Tako sam ja definitivno pobedio u tom malom porodičnom verskom i ideološkom ratu. Posle je baba kazala sestri kako je to sve bilo zato što me “Udario odžačar”. Tako je ona objašnjavala fiziološke promene. Ono kad dobijete malje medju nogama.

Baba je izgubila taj rat samnom, crveno je pobedilo crno. Ali je bila dobra proročica – crveni su me prevarili.