Kraj Južnog toka nije kraj sveta

Povezani članci

• Početak suđenja Dušanu Lončaru, komandantu JNA optuženom za zločin u Lovasu
• Markovina: Iako se javnost od njegova naglašenog domoljublja ne može obraniti, Glasnović prezire Hrvatsku
• VELIKA KONKURENCIJA ZA TERPSIHORU
• Vuk Perišić: Denuncijacija i nacija
• Živiće ovi narod!
• Sićušni divovi

Rusko-turski gasni sporazum ipak ne znači da je budućnost Južnog toka trajno zapečaćena. Ona će najviše zavisiti od toga kako će se nadalje uspostavljati odnosi snaga unutar Evropske unije, odnosno čiji će interesi tamo u konačnici prevagnuti. Problem je što kada neki konflikt ode tako daleko, poput ovog oko Ukrajine, onda nijedna strana nije spremna da prva popusti čak i ako joj je to u interesu, jer ne želi da bude doživljena kao slaba i neodlučna u očima protivnika

Piše: Milan Marinković, e-novine.com

Ništa od Južnog toka – poli nas Putin „hladnim tušem“ iz Istambula. Iznenađenje? Samo donekle. U širem istorijskom smislu, Rusija je predvidivo nepredvidiva država, pa je takav i Putin, kao tipičan primerak autentičnog ruskog lidera. Tu lekciju smo odavno mogli naučiti, samo da nas ne jebe višak emocija, tako svojstven balkanskom temperamentu.

Kako će se obustava gradnje gasovoda odraziti na Srbiju? Premijer Vučić kaže da je to loša vest. I u pravu je, ali tek delimično. Vest svakako nije dobra, ali nije nužno ni preterano loša, a pogotovo ne katastrofalna. Tačnije, ima potencijala da pozitivno deluje na našu vlast tako što bi je primorala da brže i snažnije sprovodi sistemske reforme u ekonomiji pošto ne može više da računa na unapred ukalkulisan finansijsko-investicioni priliv stimulisan, i neposredno i posredno, izgradnjom Južnog toka. Sve to, naravno, pod uslovom da smo dovoljno dalekovidi da nam drvo akutnog problema ne zakloni šumu dugoročnih mogućnosti.

Mada volimo da o sebi mislimo kao o „centru sveta“, mislim da je i laicima očigledno da Srbija nije igrala nikakvu ulogu (bar ne bitnu) u Putinovoj odluci da, makar za dogledno vreme, batali Južni tok. Prevashodna namera Kremlja jeste da prebacivanjem loptice u evropsko dvorište izazove još dublje podele unutar EU s obzirom na ogroman interes nekih njenih članica, pre svega Bugarske i Mađarske, da projekat bude realizovan. Putin s pravom očekuje da će odluka o obustavi Južnog toka naterati ove dve zemlje da pojačaju pritisak na Brisel kako bi sa Rusijom bio postignut sporazum koji bi omogućio da se projekat odblokira.

Rusija bi od toga mogla imati duplu korist: postojeće podele među interesno suprotstavljenim blokovima u Evropskoj Uniji bile bi dodatno produbljene, bez obzira kakva će na kraju ispasti sudbina Južnog toka, a u slučaju da Brisel popusti, to bi značilo da je Moskva uspela da Evropi nametne svoje uslove na koje ova prethodno nije htela pristati, čime bi Putin izvojevao (još jednu) simboličnu pobedu, u najmanju ruku na psihološko-propagandnom planu.

Da Putin razmišlja nekoliko koraka unapred pokazuje i to što je odluku o otkazivanju projekta Južni tok obznanio paralelno sa potpisivanjem energetskog sporazuma sa Turskom po kojem će Rusija znatno povećati ukupne isporuke gasa toj zemlji, i to uz određene finansijske pogodnosti. Pri čemu Turska predstavlja sasvim razumljivu alternativu. U pitanju je ubrzano rastuća ekonomija sa ogromnim energetskim apetitom, ali i sa odličnim geografskim predispozicijama da posluži kao zgodno tranzitno čvorište za neki budući veliki transkontinentalni gasovod.

Dve zemlje jesu prirodni rivali u borbi za uticaj u crnomorskom, kavkaskom i balkanskom regionu, ali im trenutno nije u interesu otvorena međusobna konfrontacija, budući da se obe već suočavaju sa dovoljno neugodnih izazova u svojim neposrednim okruženjima. Ako strateško savezništvo nije realna opcija, taktička saradnja na bazi trenutno (i mahom privremeno) srodnih interesa u kontekstu šireg geopolitičkog prilagođavanja na ubrzano nastajuću novu globalnu realnost svakako jeste.

Rusko-turski gasni sporazum ipak ne znači da je budućnost Južnog toka trajno zapečaćena. Ona će najviše zavisiti od toga kako će se nadalje uspostavljati odnosi snaga unutar Evropske unije, odnosno čiji će interesi tamo u konačnici prevagnuti. Problem je što kada neki konflikt ode tako daleko, poput ovog oko Ukrajine, onda nijedna strana nije spremna da prva popusti čak i ako joj je to u interesu, jer ne želi da bude doživljena kao slaba i neodlučna u očima protivnika.

Za našu vladu je u ovom trenutku najvažnije da razume da od Srbije u tom smislu skoro da ništa ne zavisi, pa se samim tim nema ni svrhe nervirati oko nečega na šta nemaš realnog uticaja. Na nama je, prema tome, samo da pošteno, bez zabušavanja i suvišnih izgovora, odradimo one neodložne poslove koji se nalaze isključivo u našoj zoni odgovornosti. Dakle, unutrašnje reforme na svim poljima, bez odlaganja!

Ako je kraj Južnog toka, nije kraj sveta.