Milan Marinković: Rusija u finansijskoj iznudici

Povezani članci

• Zemlja ćaknutih ljudi
• David protiv Golijata – Mojsov na sud
• Vukovarski memento mori za nečasne politikantske probitke
• ECheova satira nepoželjna na Facebooku
• Pančić: Lepše je s opštu kulturu
• Uloga odmerenosti u opštoj kakofoniji

Nevolja po Ruse je što su vanredne prilike polako ali sigurno počele da postaju redovne i, koliko god rezervni fondovi bili veliki, ako Putin bude prinuđen da konstantno iz njih zahvata novac, pre ili kasnije moraće da se istanje, osim ukoliko ne dođe do većih, po Rusiju pozitivnih promena, bilo ukidanjem ili ublažavanjem zapadnih sankcija, bilo na planu cene energenata. Ni jedno ni drugo, međutim, nije preterano verovatno, naročito ne ovo potonje, bar za dogledno vreme. E, zato u Moskvi gledaju da, između ostalog, naplate zaostala potraživanja gde god i koliko mogu

Piše: Milan Marinković, e-novine.com

U moru događaja, bitnih i manje bitnih, nije se previše pažnje obraćalo na prošlonedeljni slučaj, na sreću jako kratkotrajnog, ruskog zavrtanja gasa Srbiji zbog neplaćenih dugovanja. Delom i zbog toga što je problem ekspresno rešen kompromisnim putem, i to samo jednim telefonskim razgovorom između premijera Vučića i predsednika Putina. Ono malo komentara i analiza svelo se na površnu ocenu da je Putin zapravo tim potezom hteo da kazni Srbiju zbog „neposlušnosti“. S tim što su jedni tvrdili da je razlog tome naše navodno odugovlačenje sa Južnim tokom(?!?), dok su drugi to objašnjavali ljutnjom Kremlja zbog Vučićeve onomađašnje žalbe zbog nedovoljnog, odnosno nesrazmernog iznosa dividendi koje većinski ruski NIS (ne) uplaćuje u republički budžet.

Obe teorije su pogrešne, prva pogotovo. Potpuno je van pameti ideja da Srbija koči Južni tok, pre svega zato što nije ni u mogućnosti da ga koči, sve i kada bi htela. Naprotiv, Srbiji je višestruko u interesu da taj projekat bude realizovan. Baš kao i susednim članicama EU Bugarskoj i Mađarskoj, ali takođe i Austriji i Italiji. Problem je što sudbina pomenutog gasovoda zavisi prevashodno, ako ne i isključivo, od dogovora između Moskve na jednoj, i, uslovno rečeno, Brisela, na drugoj strani. Putin je toga itekako svestan, tako da nema nikakve logike da za zastoj u izgradnji Južnog toka krivi Srbiju (niti Bugarsku ili Mađarsku).

Druga teza, ona o dividendama NIS-a, nešto je logičnija, ali opet ne do kraja. Da je, naime, Putin hteo da zavrće ruku Vučiću zbog primedbi oko dividendi, ne bi problem sa našim dugom za gas bio tako lako rešen jednim telefonskim razgovorom, već bi prevejani kremaljski lisac namerno razvlačio stvar, kuvajući nam premijera na „tihoj vatri“ što duže može.

Posredi je ipak nešto treće, što nikome od ovdašnjih vajnih „analitičara“ nije ni palo na pamet. Prosto, Rusi su u sve težoj finansijskoj iznudici. Najpre usled sankcija povodom Ukrajine, a zatim, odnedavno, i zbog značajnog pada cene nafte na svetskom tržištu.

Tačno je da je Rusija tokom prethodne decenije zahvaljujući relativno visokim cenama energenata nagomilala ogromne rezerve novca i rasporedila ih u posebne fondove izvan centralnog budžeta. Taj novac je u velikoj meri pomagao Putinu da sa manje stresa pregura povremene periode manjih usputnih kriza, ali se sada, nakon Ukrajine, situacija drastično promenila, pošto su sredstva iz tih specijalnih fondova zamišljena da se troše isključivo u vanrednim prilikama, i to samo onda kada nema drugih raspoloživih opcija.

Nevolja po Ruse je što su vanredne prilike polako ali sigurno počele da postaju redovne i, koliko god rezervni fondovi bili veliki, ako Putin bude prinuđen da konstantno iz njih zahvata novac, pre ili kasnije moraće da se istanje, osim ukoliko ne dođe do većih, po Rusiju pozitivnih promena, bilo ukidanjem ili ublažavanjem zapadnih sankcija, bilo na planu cene energenata. Ni jedno ni drugo, međutim, nije preterano verovatno, naročito ne ovo potonje, bar za dogledno vreme. E, zato u Moskvi gledaju da, između ostalog, naplate zaostala potraživanja gde god i koliko mogu.

Da stvar po Putina bude gora, unutar samog Kremlja sve su izraženije trzavice između tzv. „tvrdog“ (bezbednjačkog) krila i liberalnije frakcije, koju mahom čine ekonomski i finansijski eksperti. Dok prvi, naravno, insistiraju na nastavku, pa čak i povećanju ulaganja u jačanje ruskih vojnih kapaciteta zbog naraslih bezbednosnih izazova u neposrednom okruženju (posebno, premda ne i isključivo u Ukrajini), potonji upozoravaju da bi nesrazmerno trošenje u vojne svrhe moglo ozbijno da destabilizuje ruske finansije, s obzirom na već pomenute nepovoljne okolnosti, uključujući i nezapamćen odliv kapitala iz zemlje u poslednjih godinu dana.

Iako je za sada stao više na stranu „tvrde struje“, to jest zagovornika jačanja vojne moći Rusije, Putin odlično zna da, kako ukupna politička tako i stabilnost njegove lične vlasti na srednji (a kamoli duži) rok ipak više zavisi od sposobnosti Kremlja da kroz nesmanjen intenzitet socijalnih davanja očuva zadovoljavajući nivo životnog standarda svojih građana negoli od (ionako krhkih) uspeha u agresivnoj projekciji vojne moći prema spolja.

U svakom slučaju, za Srbiju i druge male zemlje na koje Moskva tradicionalno baca oko potencijalno je ohrabrujuće što će Rusija vrlo verovatno u narednim godinama izgubiti dobar deo svoje sposobnosti da finansijskim metodama utiče na njihovu nacionalnu politiku, bilo kroz povoljne kredite, direktna ulaganja ili (delimični) oprost dugova u zamenu za političke ustupke.

To bi, doduše, u određenim okolnostima moglo imati i svoju lošu stranu, ali o tome je ipak još uvek prerano spekulisati. A i zašto da unapred kvarimo „veselje“?