Društvo albansko-srpskog prijateljstva

Povezani članci

• PET PREDSTAVA SA UKUPNO SEDAM IGRANJA DO KRAJA MJESECA NA NOVEMBARSKOM REPERTOARU SCENE MESS
• ”Bruxelles je bio naivan”
• OTVORENA VRATA INSTITUTA ZA UMETNIČKU IGRU BEOGRAD
• Doc.dr. Elmir Sadiković: Federalizacija: rješenje za Bosnu i Hercegovinu ili korak ka njenoj dezintegraciji?
• HRVATSKA U BOSNI TRAŽI QUISLINGA
• Iskre svjetlosti u tamnim vremenima

Nije, gospodine Vučiću, gospodin Rama zloupotrebio gostoprimstvo i nije napravio incident. Ako premijer Edi govori o Kosovu i Metohiji na konferenciji za štampu usred Beograda, pa nećete valjda da priča o smanjenju bakalara na Grenlandu ili nedostatku konca u japanskoj fabrici pulovera

Piše: Čedomir Petrović, E-novine

„Kosovu je potrebno da nađe svoj mir.“

Premijer Albanije stiže u prvu posetu Republici Srbiji. Njegova noga stupa na tlo, u vazduhu lebdi nešto izmenjena rečenica Nila Armstronga prvog čoveka koji je kročio na Mesec: „Ovo je mali korak za mene ali veliki za Albaniju i Srbiju“! Kolona automobila stiže pred nekadašnju Zgradu Saveznog izvršnog veća, pa onda Palatu Federacije i na kraju Palatu Srbije. Tišina. Počinje intoniranje albanske himne uz vijorenje na vetru albanske zastave koja stoji pored srpske. Niko ne zviždi, ne ispušta krike iz džungle, ne arlauče, ne baca se da bi je iscepao. Možda bi zviždao neko od vojnih muzičara, ali ne može jer mora da svira. Možda bi neko od prisutnih iz reda koji čeka da se rukuje sa Edijem viknuo – Ua! Ali, zna šta ga čeka. Klanjaju se Edi i Vučić zastavama. Odlaze u neku prostoriju, koja je pregledana nekoliko puta i nije nađena ni jedna kamera ili mikrofon za prisluškivanje, samo su izvukli Miškovića koji se krio ispod kreveta. Počinje razgovor u četiri oka, ukoliko bi neko imao stakleno oko, onda bi to bili razgovori u tri oka. Svašta.

Foto: Darko Vojnovic

Edi odlazi u Preševo i drži govor malom broju Albanaca koji mogu da stanu u Dom kulture. Ubeđen sam da bi i obraćanje Vučića bio jedan sjajan gest. Ali, tako je kako je. Napolju ostaje nekoliko desetina hiljada građana. Zašto nije dozvoljeno Ediju da se obrati svim Albancima koji su došli? Strah? Od čega i od koga? Od otvorenog prostora? Ili da Edi ne pozove na rušenje i pobunu? Nije on došao zbog toga. Došao je da pruži i ruke i srce i pamet koju ima. Pružite i vi, Aleksandre, bez ustezanja i nelagodnosti, pružite i vi ruke i srce i pamet. Iskoritite ovaj trenutak koji se ne pruža često u životu jednog političara. Učinite ono po čemu će Vas, između ostalog, pamtiti ovaj narod. Budimo prijatelji sa albanskim narodom i u Albaniji i na Kosovu. Čuvajmo njihove malobrojne džamije i oni će čuvati naše svetinje.

U srednjem veku, po tradiciji, crkva, koja „nema ognja ni mača“, odnosno nema čime da se brani, dobijala je iz sela čuvare koji su se starali o njenoj bezbednosti. U novovekovnoj istoriji, dolazi do pojava čuvara manastira, koji su nazivani manastirske vojvode. U Metohiji i kosovskoj Drenici, tu su dužnost obavljali Albanci islamske veroispovesti. Čuvali su i Pećku patrijaršiju, manastire Devič i Dečane. Mnogi Albanci su poginuli čuvajuči srpske svetinje. Ginuli su, ali i ubijali svoju braću koja su želela da spale i unište srpske manastire i crkve. Ubijali su svoju braću da bi sačuvali nešto tuđe. Dali su besu. O tome bi Srbija mogla mnogo da nauči. Postojao je kult svetog kralja Stefana Dečanskog, koji je dugo je bio rasprostranjen i među Albancima islamske veroispovesti.

U poslednjih mnogo godina te srpske svetinje čuvaju vojnici raznoraznih stranih trupa skrpljenih s konca i konopca, belosvetski propalitet i šljam i organizacije sa idiotskim imenima KFOR, UNPROFOR, KEJFOR, SOLEKS, EULEKS, ROLEKS… koji nemaju pojma šta čuvaju, dok njihovi pretpostavljeni kradu do iznemoglosti sve što prođe Kosovom. Oružje, municiju, drogu, belo roblje, cigarete… Ispadne negde usput u Srbiji, Crnoj Gori, BiH, Albaniji i Hrvatskoj, poneka automatska puška, municija i paketić droge iz kamiona, ali ogromna većina završi kod kriminalnalaca trgovaca mirotvoraca?!

Pored toliko ordenja koje rđa negde i koje Nikolić deli svakom strancu koji mu se nađe pri ruci, ovoga puta na svoje veliko zadovoljstvo, neće morati da okači oko vrata premijeru Rami neki od ordena osmog ili devetog reda.

Nijedna televizijska stanica ne prenosi direktno dolazak Edija u Srbiju. U štampanim medijima, lupom tražite i nalazite dve do tri rečenice.

Gde ste sada gospodo iz pakleno plaćenih RATEL-a, RRA, NUNSEVA, UNSEVA, seva, leva, jedan dva, leva, desna, vojska cenzora maršira kroz Srbiju. Gde je sada vaša borba protiv cenzure a za slobodu medija i istinitim i pravovremenim obaveštenjima građana Srbije? RTS nastavlja sa prostituisanjem i ne prevodi izjavu premijera Rame. Jadno i bedno!

Ni 25 godina od rušenja Berlinskog zida, ni obeležavanje završetka Prvog svetskog rata, ni povratak Šešelja, ni propala poseta Putina, ni parada u njegovu čast, ništa ne može po značaju ni da se približi poseti premijera Albanije Edija Rame, Srbiji.

Ukoliko počnu da sarađuju, istinski, otvoreno, do kraja, prekinuće puteve droge, oružja i ko zna čega sve još, koji prolaze preko Kosova. Dođe li što pre do približavanja Srbije, Albanije i Kosova, doći će i do omogućavanja napuštanja stranih kriminalaca pod plaštom čuvara reda i mira na Kosovu.  

Nije, gospodine Vučiću, gospodin Rama zloupotrebio gostoprimstvo i nije napravio incident. Ako premijer Edi govori o Kosovu i Metohiji na konferenciji za štampu usred Beograda, pa nećete valjda da priča o smanjenju bakalara na Grenlandu ili nedostatku konca u japanskoj fabrici pulovera.

Šta je to što stoji između Srbije i Albanije? Nije grendlanski bakalar ni japanski sitan konac, stoji Kosovo i ne može se izbeći razgovor o njemu, uprkos tome da niko živ iz Srbije ne može da ode u Prištinu i proveri da li će zaista u petak temperatura vazduha u Prištini biti 17°C, koju uporno daju na svim televizijama kada se govori o vremenu u Srbiji.

Nema stvari na svetu koju bih više želeo nego da još jednom zagrlim oca i majku, ali znam da je to nemoguće. Nemoguć je povratak Kosova u okvire Republike Srbije. Svi to znamo i ovakvim ponašanjem vrhova vlasti u Srbiji koji uporno i kontraproduktivno svakom napretku, govore rečnikom nekih vremena za koja smo pomislili da su prošla zauvek, vremena koja se identifikuju sa osobom koja sutra sleće na aerodrom, koji poslednjih dana postaje frekventan putnicima koji donose i odnose nadu, vraćaju strahove, nude prijateljstvo i uzajamno poštovanje.

Očekivao sam, gospodine Vučiću, da ćete biti na visini i vladati situacijom kako ste to činili do sada, da ćete suzbiti u sebi ono čega ste se odrekli i napravili otklon prema prošlosti. Vidljiva je bila Vaša nervoza i tiha netrpeljivost prema premijeru Rami. To morate savladati u sebi. Na tome morate mnogo raditi i samo ako ste se istinski promenili, onda to više neće biti toliko vidljivo.

Napisao sam nedavno da ukoliko premijer Edi ne dobije ključeve grada Beograda, a vidim da ih neće dobiti, ja bih gospodinu Rami predao ključeve stana u kome živim sa mojom porodicom. Stan je svetinja i ne daju se ključevi bilo kome.

Avion je na pisti i spreman da poleti i vrati u Tiranu premijera Ramu. Iduće godine otići će premijer Vučić u uzvratnu posedu.

Rukuju se i govore jedan drugom: “Aleksandre, mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva… Edi, i ja verujem da je tako“.

I narod Srbije i Albanije, bar onaj normalan deo, veruje da će biti tako!

Drugačije ne bi bilo dobro.