Gaza i mediji: Brisanje sećanja

Nekada smo imali običaj da čuvamo isečke iz novina o bilo čemu da smo pisali- Izraelu, Libanu, Iranu, Gazi. Povremeno bi čak čitali knjige. Možda je do internet, ali u većini naših izveštaja stiče se utisak da je istorija počela juče, ili prošle nedelje.

Za snobove – u pitanju je gubitak institucionalne memorije. Mi, novinari, izgleda da od toga patimo najviše. Naši čitaoci, izgleda, ne. Pa idemo redom.

“Izrael je ignorisao montirane međunarodne pozive za obustavu vatre i rekao da neće zaustaviti onesposobljavanje Gaze dok “mir i tišina” ne budu postignuti u južnim izraelskim gradovima na liniji palestinskih raketnih napada… Arapska delegacija se sastala sa delegacijom Saveta bezbednosti UN u Njujorku, apelujući na članove da usvoje rezoluciju kojom pozivaju na momentalni prekid izraelskih napada i trajno primirje. ” Ovo je izveštaj Press Association.

A sada editorijal desničarskog Canadian National Post: “Mi [sic] imamo mnogo razumevanja za obične ljude u Gazi. Napadi Izraela ove nedelje na terorističku infrastrukturu u okviru malog, gusto naseljenog područja su nesumnjivo izuzetno teški za njih….  s obzirom na to da ih Hamasovi zvaničnici i operativci koriste kao živi štit. Ali zapamtite: sve što je ikada bilo potrebno da bi se ovi napadi zaustavili jeste da Palestinci prestanu sa nasiljem prema Izraelcima.”

Tu je i The Guardian: “Juče, dok je njegovo troje dece ležalo mrtvo na bolničkom podu, Samouni je bio na spratu iznad, u krevetu bolnice Shifa, oporavljajući se od rana na nogama i na ramenu, i tešio svog petogodišnjeg sina Mohameda, koji je polimio ruku. ‘Ovo je masakr’, kazao je Samouni. ‘Samo želimo da živimo u miru’”

I samo zarad ravnoteže, evo ga i Reuters: “Izrael je juče proširio svoju najžešću ofanzivu iz vazduha u Pojasu Gaze koji drži Hamas i pripremio se za moguću kopnenu ofanzivu, nakon tri dana bombardovanja u toku kojeg je ubijeno oko 300 Palestinaca. … Izraelski avioni su napali i domove dva vodeća komandanta Hamasovog vojnog krila. Oni nisu bili kod kuće, ali je nekoliko članova njihovih porodica bilo među sedam ubijenih. “

I na kraju, ali ne manje važno, evo šta piše pisac Robert Fulford u Canadian Postu: “Izrael se već dokazao kao najsuzdržaniji narod u istoriji. Postavio je rekord svih vremena za suzdržanost.”

Danas ste upoznati sa svim što ste pročitali iznad. Od prošle nedelje Izrael bombarduje Gazu kako bi sprečio da Hamasove rakete gađaju Izrael. Palestinske žrtve su mnogo veće, ali je za sve kriv Hamas. Međutim, postoji problem.

Izveštaj The Press Association objavljen je 6. januara 2009. godine – pre pet i po godina! The Post editorial je štampan 2. januara iste godine.  The Guardian je izašao 6. januara 2009., Reuters 30. decembra godinu pre, dakle 2008.  Fulfordova besmislica je objavljena 5. januara 2009. godine.
Čudno je, međutim, da nas niko ne podseća da je današnji pokolj nepristojno ponavljanje – za obe strane – onoga što se desilo ranije, a i pre toga. Levičarski istoričar iz Izraela  Illan Pappe je zabeležio da je 28. decembra 2006. godine izraelska organizacija za ljudska prava B’Tselem izvestila o 660 ubijenih Palestinaca samo u toj godini, uglavnom u Gazi, uključujući 141 dete; i da su od 2000. godine izraelske snage ubile skoro 4.000 Palestinaca, a ranile preko 20.000.  Jedva da je o ovome bilo pomena u poslednjem masakru u ratu u Gazi.

Zašto? Zašto kao čitaoci – a kamoli kao novinari – dozvoljavamo sebi da učestvujemo u nečemu što jedino mogu nazvati brisanjem kolektivnog pamćenja?  Zato što smo lenji? Zato što nam nije stalo? Ili zato što se plašimo da bi pojašnjenje poslednjeg krvoprolića u Izraelu moglo voditi čitaoce da dublje istraže razloge i da bi izraelski “prijatelji” u inostranstvu mogli da optuže jadne novinarčiće za sugerisanje da je Izrael – pustimo sada korumpirani Hamas –  umešan u daleko nemilosrdniji, beskrajno zao i nepristojan rat nego što to bezlični agencijski izveštaji sugerišu?

Nema ništa novog u brisanju pamćenja. Uzmimo ovo upozorenje o građanskom ratu u Libanu, objavljeno, ni manje ni više nego u The Independent: “Za Liban ovo su napeta vremena…. S obzirom na to da su vodeća zajednica Alavita koja dominira političkom scenom u Siriji, zapravo Šiiti, a većina Sirijaca su Suniti, nije teško razumeti noćne more koje pogađaju stanovništvo ove regije. Ako se građanski rat u Iraku pomeri na Zapad, mogao bi da preseli verske pukotine iz Bagdada u Liban … i da otvori strašne perspektive za celokuni arapski svet.” Avaj, ovo je napisao R. Fisk, objavljeno je 7. jula 2006. godine, skoro tačno pre osam godina i to na strani 29.

Ali da završim; evo ga Reutersov izveštaj iz Mosula koji će zvučati suviše poznato čitaocima koji prate događaje poslednjih nekoliko nedelja: “Pobunjenici su zapalili policijske stanice, ukrali oružje i bezobzirno tumarali ulicama Mosula dok je treći po veličini irački grad tonuo u haos”. Mali problem, naravno. Ovaj Reutersov izveštaj je objavljen 2004. godine – pre decenije. Tada je vojska SAD, a ne iračka armija, preuzela grad od pobunjenika (drugi put za redom, samo da se zna).

Bojim se da je u brisanju sećanja u pitanju kontekst. U pitanju je način na koji vojska i vlada žele da verujemo – ili zaboravimo – šta rade, u pitanju je istorijsko pokrivanje, i u pitanju je – da citiram divnu izraelsku novinarku Amiru Haas – “praćenje centara moći”.

Pitanje koje treba da postavimo – pitanje koje mnogi čitaoci i gledaoci postavljaju – jeste: zar već nismo bili ovde? I ako jesmo, zašto ponavljati predstavu?