ENG
Manifestacija anahronog nacionalizma
Autor/ica 👤tačno.net
Povezani članci
Photo: Stock
Piše: Marko Matić, e-novine
Nepunih mesec dana nakon veličanstvenog dočeka u Berlinu, druga poseta premijera Srbije Aleksandra Vučića nemačkoj prestonici nije mogla proći bez neprijatnih pitanja. U senci obeležavanja stogodišnjice Sarajevskog atentata kojim je Srbija na simboličkom planu svoju posebnost iznova demonstrirala svojom otuđenošću od ostatka civilizovane Evrope, Vučić je dobar deo svog izlaganja pred potencijalnim nemačkim investitorima morao da posveti pojašnjavanju smisla i značenja njegovog odsustva sa svečanosti u Sarajevu i prisustva na otvaranju pseudograditeljskog poduhvata kontroverznog reditelja Emira Kusturice, zadrtog propagatora retrogradnog etnonacionalizma i međunacionalnih podela na ovim prostorima
I dok je kao svojevrsni simbol istorijske distance, naučene krvave lekcije i pomirenja među evropskim nacijama, u četrdeset zemalja sveta iz Sarajeva prenošen koncert Bečke Filharmonije koji se održao nedaleko od mesta gde je austro-ugarski prestolonaslednik ubijen pre 100 godina, predsednik proevropske Vlade Srbije nalazio se na mestu koje je sušta suprotnost svega onoga što je tog dana predstavljala ceremonija u Sarajevu. Posebni paradoks predstavljalo je to što je tog dana proevropski orijentisana zvanična Srbija pristala da svoju posebnost demonstrira ponovnim simboličkim odvajanjem i distanciranjem od Evrope i svega onoga što savremena Evropa u vrednosnom smislu predstavlja. Na simboličkom planu, tog dana u Andrićgradu projekat evropske Srbije još jednom je žrtvovan na oltaru lažnih mitova, identitetskih falsifikata i retrogradnih nacionalističkih interpretacija istorije čiji je najvatreniji zagovornik i baštinik upravo Emir Kusturica, zvanični domaćin i organizator ceremonije iza koje je stala i Srbija kao država.
Politika otvaranja evropskih perspektiva: Angela Merkel i Aleksandar Vučić, tokom junskog svečanog dočeka u Berlinu
Iako je više nego jasno da se Vučić na skarednoj ceremoniji u Andrićgradu našao ne toliko svojom slobodnom voljom koliko u taktičkoj iznudici, taj čin nije prošao bez izrazito negativnog odjeka u zapadnoj, posebno nemačkoj javnosti. Uz konstataciju da su balkanski narodi, usled odsustva zrelosti i političkog takta, propustili idealnu priliku da obeležavanjem stogodišnjice Sarajevskog atentata pokažu predanost zajedničkim evropskim vrednostima mira i pomirenja, nemački mediji su poseban naglasak stavili na ambivalentnost lika i dela aktuelnog premijera Srbije.
U osvrtu na vidovdansku epizodu, a uoči druge Vučićeve posete Berlinu, ugledni Frankfurter algemajne cajtung (FAZ) upozorio je da će „gosti u Berlinu videti drugačijeg Vučića – Vučića za izvoz, Vučića koji se odrekao nacionalizma i prevazišao njegove autoritarne načine razmišljanja“. Sasvim suprotno od želje srbijanskog premijera, koji je tokom obe posete Berlinu posebno naglašavao da u cilju uspostavljanja poverenja i izgradnje kredibiliteta Srbije, njena politika više neće biti podvojena – jedna za domaću, a druga za inostranu upotrebu i da se više u Beogradu neće jedno govoriti, a drugo radi, FAZ je, ukazujući na nespojivost Vučićevog boravku u Andrićgradu i Berlinu, s punim pravom upitao „koji je od ta dva Vučića pravi“?
Ukazujući na kontroverze koje prate odnos Srbije prema Bosni i Hercegovini Frankfurter algemajne cajtung je podsetio da se još od predvečerja Velikog rata pa do današnjih dana, odnos Srbije prema zapadnom susedu nije previše izmenio. List je podsetio da je stogodišnja težnja ka ujedinjenju Srba sa obe strane Drine devedesetih godina dovela do najstrašnijeg krvoprolića koje je Evropa doživela posle 1945, dodajući da se po svoj prilici ta politika i dalje nastavlja mirnim putem. Izmeštajući evropsku agendu regiona na marginalni dekor preovlađujućeg kompleksa odnosa na Balkanu, list je konstatovao da su se iz različitih tumačenja događaja od pre jednog veka groteskno izlegle dve paralelne svečanosti kao simboli dve paralelne istorije.
Iznuđeno taktiziranje sa silama mraka i prošlosti: Aleksandar Vučić u neprimerenom društvu
Dopisnik minhenskog Zidojče cajtunga Florijan Hasel je takođe akcenat stavio na dve paralelne svečanosti kojima je obeležena godišnjica atentata ocenjujući ih kao dokaz nespremnosti lokalnih naroda na suočavanje sa sopstvenom prošlošću. „Istorijski događaji i njihovo promišljanje u Srbiji i dalje služe nacionalnoj svrsi, a ne često bolnoj spoznaji. To važi za mladu istoriju jugoslovenskih ratova, ali i za izbijanje Prvog svetskog rata pre jednog veka”, upozorio je Hasel.
I Frankfurter rundšau je ukazao na pitanje koje proističe iz Vučićevog prisustva na ceremoniji u Kusturičinom Andrićgradu, kao kontra-manifestaciji onoj zvaničnoj u Sarajevu, a koje se svodi na dilemu da li je predsednik Vlade Srbije ambiciozni reformator evropskog kalibra ili tek nedovoljno korigovani, nešto manje agresivni nacionalista?
Bez obzira na okolnost da je “očijukanje” sa nacionalističkim i proruskim elementima iznuđena i sporedna stavka u agendi aktuelnog premijera Srbije, kristalno je jasno da bi veliki raskorak između spoljne i unutrašnje politike mogao ozbiljno da ugrozi novi imidž zemlje koji je Vučić promovisao tokom svojih poseta Berlinu. Iako je nakon sastanka u četiri oka nemačka kancelarka Angela Merkel daleko bolje od nemačke javnosti upoznata sa imperativima i suženim manevarskim prostorom u kojem je Vučić primoran da vuče izuzetno složene političke poteze, u zapadnoj javnosti zaključci o njegovoj politici često se više izvode iz manifestacija na simboličkoj ravni negoli konkretnih političkih i reformskih poteza. Zbog toga bi se, ukoliko se nastavi sa slanjem pogrešnih simboličkih poruka, na srednji i duži rok zapadna javnost mogla učvrstiti u uverenju da je Srbija bila i ostala tek periferni deo Evrope na kojem se evropske vrednosti tek delimično i u veoma ograničenom obimu mogu primiti i to samo kao posledica realpolitičkih kalkulacija, ali ne i kao plod iskrenih uverenja ovdašnjih političara.
Nedopustiv raskorak u politici prema Bosni i Hercegovini: Predsednik Tomislav Nikolić i premijer Aleksandar Vučić
U tom smislu i ono što je Vučić izgovorio u Berlinu, odgovarajući na primedbu bivšeg visokog predstavnika u BiH Kristijana Švarc-Šilinga o raskoraku između bosanske politike premijera i predsednika Srbije, takođe nije nešto što su nemački domaćini želeli da čuju i što je moglo da otkloni njihove sumnje. „Nemam sve odgovore i neću da se pravim pametan“, rekao je Vučić, očigledno previđajući da to i nije baš odgovor koji nemačka javnost i zvaničnici očekuju da čuju od političara koji im je dao vrlo konkretna obećanja i na sebe preuzeo obavezu njihove realizacije. Ma koliko ova Vučićeva izjava zračila iskrenošću, ona je predstavljala priznanje njegove specifične nemoći, ali i nespremnosti da se ta nesrećna okolnost odlučnim koracima i promeni.
Uprkos svim negativnim posledicama, ukoliko ostane kao izlovani slučaj, Vučićevo prisustvo na kontroverznoj manifestaciji u Andrićgradu na kraći rok neće ostaviti posledice na njegov imidž proevropskog reformatora. Ova tvrdnja stoji utoliko pre ukoliko njegova politika približavanja Evropskoj uniji i beskompromisnog ispunjavanja uslova na tom putu ostane prioritet broj jedan i ne pretrpi značajnije izmene u narednom periodu.
Ukoliko, međutim, na vrednosnom i simboličkom planu, praksa dodvoravanja ovlašćenim regionalnim izdavaocima sertifikata o lojalnosti Kremlju postane uobičajena, Vučićeva politika će se dugoročno suočiti sa neuspehom. Prakse i teorije društvene tranzicije jasno su ukazali da se najteži i vremenski najzahtevniji proces ukupne transformacije tih društava odnosi na polje političke kulture i izgradnje novih vrednosti. Zbog toga je, za usađivanje u političku kulturu evropskih vrednosti mira, tolerancije i prevazilaženja međunacionalnih barijera kao preduslova za slobodno širenje polja saradnje, od izuzetne važnosti da se te vrednosti istovremeno paralelno promovišu kako na poljima realne politike i tako i sferi simboličke komunikacije. Jedino trajnim instaliranjem evropskih vrednosti u političku kulturu Srbije, politika modernizacije i evropeizacije srbijanskog društva postaće potpuno zaokružena celina i moći će da nadživi politički vek Aleksandra Vučića kao njenog trenutno ključnog i najsnažnijeg promotera.
Pravo mesto za novi početak: Premijer Srbije tokom prve zvanične posete Sarajevu
To je razlog više da se, ukoliko imperativi realpolitike već nalažu da se u svojevrsnom hodu po ivici žileta izbegne i po mogućnosti otupi oštrica unutrašnjeg ruskog faktora, ti “izlivi kurtoaznosti” ubuduće manifestuju na daleko nižem nivou nego što je to nivo predsednika Vlade ili predsednika Srbije. Paralelno sa postepenim uklanjanjem iz javnog diskursa prevaziđenih obrazaca mišljenja i delovanja, država bi trebalo da se, na polju kulture i izgradnje društvenog etosa, aktivno uključi u promovisanje istinskih evropskih vrednosti i podršku onim projektima koji doprinose onim pogledima i shvatanjima koja su u duhu procesa koji se odvijaju u naprednom delu čovečanstva. Jedino će tako politika aktuelnog premijera Srbije postati zaokružena konzistentna celina koja će biti u stanju da svojim dometima i rezultatima nadživi svog kreatora i ključnog promotera.
Proaktivnim pristupom i odlučnim delovanjem Vučić bi što pre morao da se izvuče iz opasne zone iznuđenog taktiziranja između svetlih perspektiva Berlina kao paradigme savremene Evrope i mračnih sila Andrićgrada kao simbola okamenjenih balkanskih mržnji i podela. U suprotnom, u slučaju produženog trajanja, taktiziranje u iznudici lako bi moglo da postane samo sebi cilj i tako sklizne u jednu novu neformalnu strategiju Vlade kao izuzetno opasan i neproduktivan surogat svemu onome što je u ekspozeu premijera promovisano kao zvanična politika njegovog kabineta.
Autor/ica 👤tačno.net
