Boris Jovanović: Bilo je čast navijati za Bosnu

Povezani članci

• ATP lista: Novak Đoković i dalje uvjerljivo prvi reket svijeta
• Džeko je jedan od vođa ove generacije Zmajeva, biće pravi nasljednik Spahića
• Magični Baka: Čovjek čiji imenjaci hodaju Pescarom
• Jimmy Butler dobitnik nagrade za igrača koji je najviše napredovao
• Begović: Imamo kvalitet da budemo pobjednici i odemo u Francusku
• Haris Medunjanin: Dobrim nastupom u Brazilu ponovo želimo usrećiti bh. građane

Bosanci su bolji od dva preostala rivala i njihov šampionat tek počinje. Alergičan sam na slavljenje poraza, ali ovaj se ima prihvatiti kao kusanje neizbežnog. Sada će morati da učine ono za šta su najsposobniji, da igraju fudbal bez zadnjih primisli.

Piše: Boris Jovanović-sportske.net

Već viđeno.

Reminiscencija i slatka jeza, Pape Sušić koju deceniju stariji, na fudbalskom plakatu nekadašnje zajedničke države.

Bosna je upravo bila to, omaž umrloj Jugoslaviji, voljna i nesavršena, na pola koraka od ozbiljne stvari. Bilo je čast za njih navijati, makar kroz fudbalsku nostalgiju.

Kada vidite Balkanca na Mondijalu, ne treba vam mašta,  zamislite najgoru stvar koja mu se može desiti, baš tako će se i odigrati. To nije Marfi za početnike već prirodni zakon, neizbežno, kao kad jelena zaslepe farovi kamiona.

Teško je zavesti ovakav poraz u katalog nesreće. Taj fatalizam loših stvari što pogađa nas slične, ma kako čupali zajedničko korenje, malo ima veze sa tim na koju će stranu pasti novčić. U tom čikanju sudbine što završi u suzama, mi ne bismo dobili čak ni da pokrijemo pismo i glavu, kovanica bi se nekako nakrivila na treću stranu, ma kako neverovatno zvučalo.

Bosanci su dobili taj gol kao surovu inicijaciju u društvo ozbiljnih fudbalskih timova, podsećanje na raspored u čoporu.

Kažu da kad jednom kreneš uz bedu, vađenje podrazumeva kontrolu štete, nikako ćar. I upravo je bilo tako. Jer, ma koliko Bosna delovala ravnopravno sa Argentincima, ona je vukla krvav trag tog nesrećnog autogola. Neke odluke fudbal donese kad počne, ostalo je popunjavanje vremena.

Kako Bosna može da nas uveri da je naučila lekcije osamdesetih (ranije ne pamtim, a ne verujem romansiranim porazima, svima gubitnici dodaju patinu)?

Tako što će Argentinu prihvatiti kao ukalkulisani gubitak, dobiti Nigeriju i Iran i otići tamo gde joj je mesto. Nema to veze sa taktikom, računskim operacijama, pijačarenjem u grupi na šta su nas navikle reprezentacije ovdašnje.

Bosanci su bolji od dva preostala rivala i njihov šampionat tek počinje. Alergičan sam na slavljenje poraza, ali ovaj se ima prihvatiti kao kusanje neizbežnog. Sada će morati da učine ono za šta su najsposobniji, da igraju fudbal bez zadnjih primisli.

Neću da seciram sinoćnji poraz iz dva razloga, jedan je respekt prema “Papetu”, on je te momke okupio oko zajedničke ideje umesto ideologije. Bosna slavi fudbal umesto jeftinih parola. Drugi razlog je pomalo banalan, mi nešto stariji smo ovakve filmove već gledali, znali smo kraj, nema potrebe za jeftinim poentiranjem na nečemu što smo već videli pre par decenija.

Komšije, dodajte koju trunku samopouzdanja i moranja u taj vaš lonac i bićete tamo gde zaslužujete. Posle možete kako hoćete…