Simptom zvani Ćosić

Povezani članci

• Basara: Vučić krenuo Tadićevim stopama?!
• Ministar odbrane dokumente o aktivnostima 37. motorizovane brigade VJ na Kosovu proglasio državnom tajnom
• Komesar SE za ljudska prava: Vladama prioritet da bude rešavanje sudbine nestalih osoba
• Književni konkurs Trenutak kad je meni počeo rat
• Novosti sa Kalemegdana: Šibicarska žvaka za ludaka
• Lomača za Severinu

Njegova fizička smrt samo će ga dodatno kanonizovati poštou ovoj kulturi, ovakvoj kakva jeste, on već sada jeste svetac. Ne mora nigde da se žuri, večnost ga već ionako raskriljenih ruku čeka. Za društvo nespremno za bilo kakvu dublju introspekciju ili, nedajbože, za kajanje i stid zbog tolikih zločina, Ćosić i jeste svetac i prava figura po meri. Po meri onih najpodlijih i najbrojnijih među nama, što su do juče klali, a danas se zalažu za nacionalnu amneziju i pomirenje.

Piše: Zoran Janić

Kultura koja se već više od pola veka gnjavi jednim Dobricom Ćosićem, čiji je opus i onda kad je nastajao bio anahronizam i predstavljao svojevrsni paraknjiževni fenomen, u najdubljem neskladu sa modernitetom (da ostavimo po strani problematično pitanje darovitosti, ukusa, obrazovanja i umetničkih dometa ovog pisca), ta i takva kultura, da ponovimo onu krležijansku još uvek aktuelnu dijagnozu,“zapuštena je u svemu, a ponajviše u elementarnim stvarima ukusa”. Čitav Ćosićev opus odslikava tzv. “srbijanski mentalitet“ i, kao takav, budući izrazom istorijskih frustracija, zabluda i nacionalnih kompleksa niže vrednosti što se ovde gaje kao hrizanteme, kroz sve društvene discipline, od književnosti i istoriografije do istorije meliorizacije, stoji obeležen nekim osvetničkim idealizmom i zakasnelim nacionalnim mesijanizmom, a u znaku otvorene etničke i rasne antropocentričnosti. Uzme li se u obzir stil i tehnika te realistično razlivene proze, Ćosić bi književnoistorijski spadao ponajpre tamo negde pod kraj XIX ili, u najboljem slučaju, u same početke XX veka, upravo u vreme kad pitanja države, rase i granica i bejahu aktuelnim.

Nije uopšte slučajnost što je ova kultura uzela Ćosića za glavnog ideologa i reprezentanta svojih nacionalnih ciljeva i to po istom onom obrascu po kojem je, na političkom planu, izabrala i Miloševića, kao najnižeg zajedničkog imenitelja tog samoubilačkog projekta. U Augijevoj štali ovdašnje kulture, Ćosić već decenijama stoji zaogrnut togom ‘oca nacije’, sudbinski zapitan i zagledan u stoleća koja nailaze, kao živi spomenik, kao kula-svetilja, kao nit-vodilja kroz istorijska bespuća, te je stoga bilo sasvim razumljivo da mu zapadne i počasno mesto u najužem krugu ideologa genocida i “humanog preseljenja”, a pod zlokobnom firmom Velike Srbije, što će na sebe preuzeti i u delo sprovesti njegov pesnički razbarušeni brat po peru Radovan Karadžić, još jedan “nacionalni radenik” angažovan (terenski) u odbrani srpstva. Ne treba smetnuti s uma da se Ćosić pri tom  i sam godinama ustrajno u javnosti predstavljao upravo takvim (šumadijski žilavo i uporno), kao neko ko je neophodno potreban ovom društvu, politički i socijalno imobilisanom i kulturno zaostalom. Paradoks je što je Ćosić to i bio, nije se uopšte morao toliko truditi. I to kao tema. Kao opšte mesto. I, pre svega, kao alibi. Ideološki alibi, mora se naglasiti, jer je Ćosić, kako god mu prišli, preko ideja koje zastupa, političkih stavova ili jezika njegovih knjiga i njega samog, ideološka nacionalistička lingua franca ovdašnjeg političkog i kulturnog diskursa, on je zaštitni znak i toliko traženi ‘brend’ Srbije; on je naša matrica (naša pčela-matica) – i u tome se krije tajna Ćosićeve (mlečne) sveprisutnosti.

Sam Ćosić mora da se našao u čudu saznavši da je nedavno ponovno aktuelizovana međunarodna optužnica BIH protiv njega i pokrenuta inicijativa više nevladinih organizacija, na čelu sa advokatom Todorovićem, da se izvede pred sud zbog širenja rasne mržnje, jer šta je drugo on radio do to što inače celog svog spisateljskog veka radi: brine o srpskoj naciji?

Njegova fizička smrt samo će ga dodatno kanonizovati poštou ovoj kulturi, ovakvoj kakva jeste, on već sada jeste svetac. Ne mora nigde da se žuri, večnost ga već ionako raskriljenih ruku čeka. Za društvo nespremno za bilo kakvu dublju introspekciju ili, nedajbože, za kajanje i stid zbog tolikih zločina, Ćosić i jeste svetac i prava figura po meri. Po meri onih najpodlijih i najbrojnijih među nama, što su do juče klali, a danas se zalažu za nacionalnu amneziju i pomirenje.

http://zmijskijezik.wordpress.com/2013/07/01/simptom-zvani-cosic/