Svetislav Basara: Hrišćanstvo nije grljenje i ljubljenje na mitinzima i krkanlucima

Povezani članci

• BRISANJE BOLA
• Vladavina bešćutnosti
• Zločin bez kazne
• Emir Suljagić poručio Lagumdžiji: Zatvaranje izbornih listi smatrat ćemo antidržavnim činom
• Adnan Džolota: Grad koji spava
• Sanjao sam

Džaba je ovaj vrsni poznavalac evanđelja, ekslisiologije i sotiriologije opominjao da je svaka sabornost koja nije u Hristu – sabornost u antihristu, a da hrišćanska ljubav nije grljenje i ljubljenje na mitinzima i krkanlucima nego strpljivo podnošenje nesavršenosti bližnjih. Džaba, dame i gospodo! Mnogo je lakše voleti ceo “narod”, nego bližnjeg  svog.

Piše: Svetislav Basara- Danas

Ima neke simbolike u tome što je Mirko Đorđević umro baš na Veliki Petak, dan u koji je Hristos umro da bi u noći između subote i nedelje usmrtio smrt.

Prešao je Mirko tesan put i prošao kroz uska vrata i sada se nalazi daleko iznad meteža, na mestu koje ne vredi ni zamišljati ni opisivati. Zašto sam tako siguran da je Mirko Đorđević juče “osvanuo” u Carstvu nebeskom? Ponajpre zato što je Isus onima koji imaju uši rekao “u svijetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, ja sam savladao svijet”, a potom zato što je Mirko Đorđević čitavog života verovao u blagu vest o usksrnuću. Popreko su ga zbog toga gledali u ateistička SFRJotovska vremena, što ne znači da su ga blagonaklonije gledali nešto kasnije, kada su država i crkva – na štetu i jedne i druge – počele da kohabitiraju u “simfoniji”. Mnogi arhijereji Hristove crkve u Srbiji – “najznačajnije institucije srpskog naroda” – očima nisu mogli da vide Mirka Đorđevića. Ta gospoda – inače vrlo sklona pajtašenju sa društveno-političkim propalicama i borbenim ateistima – nisu Mirku mogli da oproste što ih je neprestano (i argumentovano) podsećao na odstupanja (apostasis!) od tesnog Hristovog puta.

Džaba je decenijama Mirko krečio podsećajući učene doktore teologije na ono čemu bi oni trebalo da poučavaju nas – da u Carstvu Božijem nema (niti može biti) ni Jevreja ni Grka i da će se razobručeni etnofiletizam obiti o glavi i crkvi i narodu i državi. Što se, kako vidimo, i dogodilo. I što će, po svemu sudeći, nastaviti da se događa. Najdobronamernije je, nadalje, Mirko ukazivao da je “svetosavlje” – izum jednog ambicioznog popa lansiran tridesetih godina prošlog veka – neuklopivo u dvehiljadegodišnju tradiciju crkve. Džaba je ovaj vrsni poznavalac evanđelja, ekslisiologije i sotiriologije opominjao da je svaka sabornost koja nije u Hristu – sabornost u antihristu, a da hrišćanska ljubav nije grljenje i ljubljenje na mitinzima i krkanlucima nego strpljivo podnošenje nesavršenosti bližnjih. Džaba, dame i gospodo! Mnogo je lakše voleti ceo “narod”, nego bližnjeg.

Mirka Đorđevića sam, nažalost, jedva poznavao. Jedva da sam sa njim prozborio nekoliko rečenica, onako s nogu, po raznoraznim foajeima, u nekim gužvama, a opet, sve vreme mi je bio nekako blizu i sa radošću sam iščekivao pojavu njegovih mudrih, a nepretencioznih članaka na sajtovima Autonomije ili Peščanika. Ima jedna jevrejska legenda koja kaže da ovaj pali svet počiva na vrlini tridesetšestorice u javnosti nepoznatih pravednika. Ako je tako i sa narodima, mi smo upravo izgubili jednog. Ko zna koliko ih je još preostalo.