Zašto ponovo beli listići?

Povezani članci

• Putnik voza za Bosanski Šamac i Sarajevo (Voza kojeg više nema)
• ONLINE PREDSTAVE KOREOGRAFA ALEKSANDRA ILIĆA
• U Srbiji ništa novo: I novi patrijarh po meri vlasti
• Predsednički izbori u Srbiji 6. maja
• Kada iz državnih medija pozivaju na linč novinara
• Orbanov križarski pogled na Bosnu

Piše: Vladimir Milutinović

U najkraćem, ako bi se sada složili za stavom da beli listići sa izbora 2012. godine, iako su bili prva prava građanska politička akcija u Srbiji, sad treba da prihvate logiku apsolutnog zla i glasaju za DS, naša logika bi otprilike bila ova: dobro, pokušali smo da pošaljemo neku poruku ne-nacionalističkim strankama, poruku šta je trenutno tema – oni nisu čuli ništa, nisu uradili ništa – ali ipak, hajde da se vratimo 2 godine unazad i prihvatimo njihovu priču o većem zlu i glasamo složno za njih.

Mislim da ova logika „ne pije vodu“, ne samo zbog one Heraklitove da se ne može dva puta ući u istu reku. Ona počiva na tri pretpostavke koje su, po mom mišljenju,  sve tri problematične.

Prva je da su se SNS i SPS ponovo pretvorili u apsolutno zlo. Na prošlim izborma smo im dali šansu, ali sada treba da prihvatimo da smo pogrešili i da oni stvarno jesu apsolutno zlo. Međutim, to nije tako. I pored svega lošeg što je radila ova vlada, ona je uradila i nešto dobro i nije drastično narušila i inače uspostavljen demokratski  nivo. To što nismo napredovali, ne može se samo njoj staviti na raboš, možda je to uopšte naš trenutni maksimum. Posebno je tu važan doprinos opozicije za koju bi danas trebalo da pokajnički glasamo. Skoro da je zabavno analizirati koliko tu za ovu godinu i po nije bilo nikakvih ideja, nikakve refleksije, ničega. O tome govori i raspad te „koalicije“ na LDP, koji sada tvrdi da „zemlja sledi kurs LDP“, do DS koji se pocepao na struje od kojih jedna hoće sa bivšim „apsolutnim zlom“. Da ne pominjem da se ova evolucija desila takođe bez bilo kakvog „priznavanja grešaka“. Naprotiv, oni su „uvek bili u pravu“. Ako bi danas pristali na ovu logiku, „bacili bismo niz reku“ sve ono što je ipak krasilo građanski pokret 2012: principijelnost, kritičnost, istrajnost.

Dakle, nismo u situaciji apsolutnog „zla“. Onda kada ova vlada izgleda najgore, to je samo posledica činjenice da je u nedostatku bilo čega pozitivnog na svojoj strani, opozicija sve karte stavila na negativnu kampanju. Međutim, mi još uvek tražimo nešto pozitivno.

Da li je opozicija proizvela nešto pozitivno u ove skoro dve godine? Upravo je spektakularno koliko nije. Tačno je da, ako ostavimo po strani Briselski sporazum, ništa važno nije učinila ni vlast, ali za isto vreme ni opozicija nije učinila ništa. Oni koji misle da opozicija nije ni mogla da učini ništa, samom činjenicom da je opozicija, nisu u pravu. Kad ste u opoziciji možete relaksiranije da izvedete nužne reforme u svom programu (eto reformi koje su stvarno „nužne“). Šta je sadašnja opozicija naučila iz poraza iz 2012. godine? Ništa. Oni čak sasvim jasno stavljaju do znanja da je sve bilo u redu, osim „kadrovskih grešaka“. I, kako se sada ispostavlja, upravo od svojih kritičara i građana očekuju da priznaju da su pogrešili i da se vrate na njihove pozicije.

Treća pretpostavka je da je beli glas „prazan“, da ne znači ništa u proporcionalnom sistemu, da radi samo u korist SNS itd. I pored onolikog truda od pre dve godine, sada i nove stranke, neke nastale i na tom talasu, ne vide u belom glasu bilo kakvu poruku koja bi imala smisao koji nije puko instrumentalni. Onaj ko precrta listić po njima ne govori ništa. I tu se opet, jasnije nego na drugim mestima ocrtava priroda naše javnosti i našeg sistema. Beli glas ne govori ništa iz prostog razloga što niko ne želi da ga čuje. Opet smo na istom mestu kao i pre dve godine: Imate ponudu, glasajte, šta hoćete. Isto lakonsko odbacivanje „belog glasa“ kao besmislenog u TV emisijama, člancima.

Pa nema se tu puno šta prigovoriti. Nije isto pričati iz „matriksa“ interesa i novca i biti izvan njega. Ali, kad je već tako, mislim da na ovim izborima lestvicu treba podići još više nego na prošlim. Najgore što se može dogoditi je da nijedna od stranaka opozicije ne prođe u parlament i da dobijemo vlast SNS i opoziciju SPS. Iako mnogi misle da bi to bila katastrofa, ja mislim da ne bi. Ta vlast znala bi da vlada uz podršku malog broja birača, verovatno bi bila oprezna u svemu i vrlo brzo bi opet imali izbore. Makar u redovom terminu u kome bi se održali da ovih nije bilo. Do tada bi mogli da razmislimo treba li nam opozicija kao „manje zlo“ ili će se neko zaista potruditi da zasluži glasove.

Na prošle izbore izašlo je 60% birača, a nešto manje od 5% je bilo nevažećih listića. Na ovim mislim da su zaslužili da 20% bude zbir belih glasova i protestanata koji nisu hteli da učine ni toliko.