Sporazum sa Iranom upitan zbog pakta Moskve i Teherana
Povezani članci
- Turska očekuje produženje izuzeća od američkih sankcija Iranu
- Škoti danas odlučuju: Ankete pokazuju da je 52-53 posto ispitanih protiv neovisnoti
- UN: Assadov režim nastavlja s ratnim zločinima u Istočnoj Ghouti
- Ratar iz Silicijske doline
- Brisel produžava sankcije Moskvi
- Više od 25 mina ispaljeno na Izrael iz Pojasa Gaze
Mada bi pomenuti dogovor omogućio kratkoročnu finansijsku dobit za Teheran i geopolitičku pobedu za Moskvu, to bi izazvalo mnoštvo problema za sve aktere koji nastoje da reše problem iranskog nuklearnog programa, ocenjuje Kejt Džonson (Keith Johnson) u “Forin polisi” (Foreign Policy).
Potencijalni pakt Rusije i Moskve iskomplikovao bi napore Obamine administracije da spreči najnoviji paket sankcija američkog Kongresa uperenih protiv Irana, u trenutku kada su se šest zapadnih sila i vlasti u Teheranu dogovorili o sprovođenju privremenog sporazuma o nuklearnoj energiji iz novembra.
Novo približavanje Moskve i Teherana bi, takođe, ugrozilo postojeće sankcije Zapada.
Kako javlja agencija Rojters (Reuters), Iran je spreman da isporučuje Rusiji do 500.000 barela nafte dnevno u zamenu za rusku robu i opremu. Vrednost transakcije procenjuje se na 1,5 milijardi dolara mesečno, saopštili su ruski izvori.
Britanska agencija, pozivajući se na izvore u Teheranu, navodi da Iran želi da se takav ugovor zaključi što pre.
„Naši zvaničnici razmatraju to pitanje sa ruskim i nadamo se da će dokumenti biti potpisani u bliskoj budućnosti”, rekao je visokopozicionirani iranski zvaničnik, koji je želeo da ostane anoniman.
Međutim, rukovodilac odeljenja za odnose s javnošću iranskog Ministarstva za naftu, Akbar Hematolahi, demantovao je medijske napise o bilateralnom sporazumu Irana i Rusije o isporuci nafte i robe.
Šef odeljenja za izvoz Iranske uprave carina Forud Asgari je pak izjavio da nije jasno kakvu robu bi Iran mogao da uvozi iz Rusije.
Pretpostavlja se da bi Iranska nafta, preko Rusije mogla da ide u Kinu. Pritom, međutim, Zarubežnjeft, prva ruska naftna kompanija koja je dobila pravo da radi u Iranu, ne planira da uzme učešće u programu razmene iranske nafte za rusku robu, rekao je Itar tasu visoki rukovodilac te kompanije.
Najveći kupac iranske nafte je Kina, koja uvozi oko 420.000 barela dnevno.
Sankcije koje su Iranu uveli SAD i Evropska unija uticale su smanjenje izvoza iranske nafte za više od polovine u poslednjih 18 meseci, na oko milion barela dnevno.
Rusija se nije pridružila sankcijama. Predviđena kupovina pola miliona barela dnevno omogućila bi Teheranu da poveća izvoz 50 odsto.
Dakle, postavlja se pitanja šta je svrha sporazuma o kupovini iranske nafte, kada Rusija ima dovoljno sopstvene. Očito je da potez Kremlja motivisan geopolitičkim razlozima, pre svega da ojača poziciju u trenutku kada međunarodna zajednica nastoji da onemogući Iran da dođe u posed nuklearnog oružja, šaljući jasan signal SAD da će se usprotiviti nastojanjima Zapada da pojača ekonomski pritisak na iranske vlasti, što je prst u oko Obaminoj administraciji.
Međutim, najavljeni naftni sporazum Moskve i Teherana izaziva mnoštvo nedoumica. Naime, dodatne količine iranske nafte oborile bi njenu cenu na globalnom tržištu, a što Rusija nastoji da izbegne, jer joj je zbog punjenja budžeta stalo da cene ovog energenta budu što više.
Džonson ističe da bi pomenuti sporazum sa Rusijom naročito bio rizičan po Iran. Naime, on je pristao da suspenduje pojedine delove svog nuklearnog programa pre svega nadajući se da će biti ublažene pogubne međunarodne sankcije, pre svega SAD i Evropske Unije na izvoz nafte. U petak su iranski i zapadni pregovarači razrešili ključna pitanja za primenu sporazuma o nuklearnom programu Teherana.
U takvoj situaciji, sporazum sa Rusijom kojim bi se za 50 odsto povećao izvoz iranske nafte, može samo da ojača poziciju članova američkog Kongresa koji se od ranije protive popuštanju sankcija Teheranu.
Iranska ekonomija koja u velikoj meri zavisi od izvoza nafte, uzdrmana je zbog dvogodišnjih zapadnih sankcija. Mada znatan deo nafte prodaje preko barter aranžmana ili unapred očekujuči naplatu u budućnosti, evidentan je manjak gotovine u iranskoj državnoj kasi.
“Iran mora da pronađe način da poveća izvoz: to je razlog za ovakav potez”, kazao je jedan iranski zvaničnik Rojtersu. U pitanju je i prerada nafte u budućnost. Naime, zapadne sankcije su dovele do zatvaranja mnogih naftnih polja u Iranu, jer ne može da izveze ili uskladišti sve što proizvede u normalnim okolnostima.
Pojedine zemlje mogu da prekinu proizvodnju nafte i obnove je posle nekoliko godina bez većih negativnih posledica, međutim, naftna polja, kao u slučaju Irana, koja koriste gas za ubrizgavanje što je neophodno za održavanje pritiska, mogu biti nepovratno ruinirana ako prestanu rad, smatra Džafe. Time se delimično mogu objasniti motivi Irana za najavljeni sporazum sa Moskvom, osim kratkoročne dobiti.
Međutim, istovremeno se nameće pitanje šta je u pozadini ruske strategije na Bliskom istoku. Naime, ruske kompanije, poput Gasproma, nastoje da se blagovremeno uključe u obećavajuće tržište gasa u istočnom Mediteranu koje doživljava procvat. Gasprom nastoji da finalizuje sporazum za izvoz izraelskog gasa i u tom smislu Vladimir Putin nastoji da odobrovolji premijera Benjamina Netanjahua. Međutim, ruska podrška Iranu može odmoći tom njenom novom imidžu koji nastoji da stvori.
Sporazum sa Iranom mogao bi ugrozi odnose Rusije i sa Saudijskom Arabijom, jer Rijadu ne odgovara povećanje globalne ponude nafte. Istovremeno, podrška šiitskom Iranu je anatema za većinski sunitsku Saudijsku Arabiju.
Jedan od portparola Bele kuće izjavio je proteklog vikenda da još nema potvrde sporazuma Rusije i Irana.
“Međutim, ako je to tačno, takav sporazum bi izazvao ozbiljnu zabrinutost, bio bi u suprotnosti sa odredbama zajedničkog akcionog plana ‘P5+1’ i mogao bi da izazove američke sankcije”.
Uprkos riziku da Vašington uzvrati, pojedini ruski posmatrači ocenjuju da je najavljeni sporazum u skladu sa Putinovom željom da smanji međunarodni pritisak na Teheran, na šta je pristao njegov prethodnik Medvedev. Moskva već duže vreme insistira da su američke i evropske sankcije na izvoz iranske nafte jednostrane-za razliku od blažih kazni koje je utvrdio Savet bezbednosti.
“Izdejstvovanje sporazuma kojim bi se smanjio pritisak na Iran a da se pri tom ne krše sankcije UN, bio bi u skladu sa ovom politikom”, smatra Sajmon Saradzhajan (Simon Saradzhyan), analitičar Centra Belfer na Univerzitetu Harvard.