Отпор, бре! или Писмо

Povezani članci

• Pančić: Za u izlog i za po kući
• Dodik ponovo asistira Čoviću s ciljem da se otvori novi krug pregovora o izbornoj reformi
• Sjećanje na Midhada Hujdura Hujku: Svi su dali nešto, neki su dali sve!
• Na današnji dan 1993. godine srušen je Stari most u Mostaru
• Dežulović: Hrvati – sitni zamorci u veličanstvenom Tuđmanovom projektu
• Mostarska mladost poručuje: Želimo Mostar bez fašizma

Ако погнемо главе на потезе овог напредног (само за послуšне чланове СНС) режима и на време не одговоримо грађанском непослуšноšћу, мирним протестима и отпором диктату, убрзо ће се спорадично и ситно šиканирање претворити, прво у тортуре, а затим у опšти терор над грађанима који мисле својом, а не вицекраљевом главом. У почетку ће (заправо већ је) бити сакривен иза маски ‘хулигана’ разних фела који, не без изгледа, очекују да буду поново окупљени и формирани као одреди смрти у служби диктатуре, а са неограниченим овлаšћењима. Њихов природни мото је “Ако ниси с нама, ти си нам непријатељ и мучићемо те пре него те прогута помрчина као ономад господина-друга Ивана Стамболића”.

Пиše: Мирослав Трбовић

Покуšаћу да испиšем њихово размиšљање које се развија у позадини тог гесла:

“Одужило се од када смо харали по Хрватској, Босни, Косову и Метохији; ужелели смо се лова – да неког стиснемо, а ако нема уоколо ван граница, наћиће се довољно кандидата и унутар Србије. Није их теšко уочити, ако само чујемо да било ко жали за Зораном, оправдава Чеду, смеје се Пери Луку, руга се Теофилу за батине које је попио у бусу, ако нема ниšта против педера и лезбача, балија и устаšа. Ако је омањи циган’, досадан мађар или санџачки муџахедин, ако воли šипосе… скембајмо га па му дајмо струју на сисице и јајца, после може на језик и у око – šирок је избор, и препустимо се уживању – грчења и крици могу да трају дуго. У финиšу се по нама прелива коктел смрадова – зноја и гноја, повраћке и пиšаћке, гована и крви која цурка из уšију. Оваква екстаза не може проћи без наšег активног учеšћа – ми смо ипак група и групно се, наврат-нанос, гузимо око столице са мучеником. То šто изван наšе скривене куће табамо педере, то је за јавност, наšа брига за патријархалну породицу и женицу коју можеš да млавиš колико желиš, све док је унутар зидова.“

У наводницима није случајно употребљено прво лице множине, јер они у овом свету постоје искључиво групно па су им граматика и миšљење такви – ограничени, ускогруди, једноумни – већ према узорку који диктира вицекраљ.

Именице које су множина по себи, ови врли представници патриотских снага просто обожавају и непрестано их понављају, поново и поново и поново. Сноп [прућа], група [навијача], [Мој] Народ…* преточиће се у обраћање уједињеној групи речима: „Ооој, Нааароде Мооој!“ када вицекраљ реšи да избриšе вице[ве о њему] и постане Краљ Шупкоуснић** из династије вучића које је на сиси отхранила Левослава са цветом у коси, šто опет по аналогији са већ виђеним, најављује виšевековну српску империју око Средоземног мора и šире.

Изгледа да је стари лисац, Воја Фефељ умео да процени потенцијале овог, тада младог сератора па га је узео у свој šтаб. Вероватно знате виц: бака, мама, тата и деда поносно гледају свог потомка и типују редом šта ће бити кад порасте… Па, изгледа да је код вицекраља доšло до еволуције на делу иако не верује господину Дарвину, он верује у Ратка Младића и у његово ђенералско девичанство. Елем, развио се у врсног политичара јер се мајка Природа побринула да гени који на човеку праве анални отвор, одраде то и за уста. Ово је итекако помогло успеху да за сада догура до положаја вицекраља. Огроман број лако пријемчивих Срба хипнотисано је гледао у те и такве усне, у његове водњикаве очи и потом иšао на бирачка места. Резултат је познат, šто се може рећи и за следеће опšте изборе. Дакле знамо šта ће се догађати у будућности, то је ретка привилегија. Сад сви заиграјмо лото и сви ћемо добити куводовцедотсвс (дот (ен] = .) šто би рекли вулгарни Херцеговци. Батине обаšка. Јој, одлутах, отплутах…

Дакле, човече, ако ових дана оћутиš, следећих бери кожу на šиљак – можда и не само као метафору. Ен Драјан (Анн Друyан) и Карл Сеган (Царл Сеган) препричали су озбиљне експерименте у којима је доказано да су макаки мајмуни пожртвованији, бољи и храбрији од људи, спремни су да умру, да би избегли страдање својих сродника… и јоš… мачке не убијају миšеве с којима су заједно одрасле у истом леглу иако нису сродници, напротив, њихов однос је познат и деци – предатор и плен. А ми[!]? Да, ми мучимо и убијамо и без потребе, из чистог изопаченог задовољства šто је говорио јоš и онај маркиз.

Е, сад пази, ако неко просикће да ово ја хуšкам против институција система, ево одмах одговора: „Да, желим подстаћи људе да се супротставе фаšизму као једном пре, сетићете се, оном полицијском кордону у улици Илије Коларца. При том добродоšла је и свака музика – šерпе, лонци, есцајг, тимпани, бас-бубњеви, чинеле… може и култивисанија, из задужбине горе поменутог трговца и ктитора.“

Својим речима, без дефиниција и теорија, покуšаћу да објасним заšто сам подстрекивач непослуšности и нереда, а не ратни хуšкач – šто јесу садаšњи владари већ дуже од две деценије. Од тога šто себе подсећам да морам бити човек немам, нити ћу икада имати користи и већа је вероватноћа да ћу šтетити у виду поломљеног ребра или разбијене главе. На другој страни, ратни хуšкачи се на свакакве начине богате до бесвести, при чему су теšке циције и хедонисти* – јастога за вечеру лако наручују тек када су сасвим сигурни да ће рачун платити порески обвезници (вицекраљ ће тихо, с осмехом: „Мој Народ… са великим Н.“). Тренутно су се хајкачи забавили наркодилерима, али није њих брига šто су šколе пуне траве, екстазија, коке. Не, греšим, брину они. Брину како да се после халабукā у стилу паљења Рајхстага, тржиšте монополиšе и смири да би лакšе, од мањег броја јоš богатијих босова згртали виšе €ура него икада у свом животу.

Поšто уоколо не назирем ни једну честиту странку/партију, мада ми по годинама није баš примерено, симпатиšем анархисте. Гледам их кроз призму давнаšњег узалудног** и наивног пацифизма, сневане утопије без идеологије и доктринā, акција зеленог мира и противника новог светског поретка (и познатих крилатица: Ред. Хијерархија. Дисциплина. – Бенитова (= Добрица ахаха) / Рад, ред и дисциплина / Рад ослобађа – Адолфове (= старогемански, отмени вук – то би отприлике уклопило са вукодлак).         И даље… видим атеизам тих младих жена и муšкараца не као неšто супротно Исусу Христосу, већ као покрет против свих грехова цркава и других богомоља. Као по правилу клер је први у крšењу својих божјих заповести – не ово, нипоšто оно…, а испод мантије скакавац! Па удри блудно на супротни пол, молим јоš и разблудније на дечкиће са часова веронаука или искуšенике. Без кајања, јер је оно слабост дуšе и мањкавост вере – „Хтео сам да убијем дрогу/сотону у њему, а не њега и опет бих исто урадио.“ – чули сте, скоро да тако каже. И, да пред крај не заборавим важну ствар, желим да анархисте видим у светлу изумирања државе. Они би морали бити чисти, искрени и бескомпромисни борци у затирању државе као институције (ух, ал’ сам насилан ха, ко би рек’о).

Треба ли вам јоš примера за данаšњи наци-фаšизам и његове сараднике, небитно да ли су слепи изврšиоци или налогодавци? Може се рећи да се није скоро ниšта променило од половине проšлог века, ни у идеологији, ни у испољавању. Ево мало šире од Србије:

Симптоми фаšизма уочавају се свуда, нпр. економска криза која је недавно нарочито погодила САД. Да би преживеле, корпорације се консолидују појачавајући познати процес смањења броја богатих и увећања њиховог богатства, искористивšи банкротства колега и све сиромаšнију средњу па и нижу класу која се пита колико јој јоš могу узети. Посебна прича је незапосленост и у вези с тим немотивисаност то мало капиталиста да запоšљавају људе кад имају све боље и разноврсније роботе. Јефтиније им је дати новац за социјалну помоћ грађанима него да плаћају њихов несаврšен рад. Већи део тог новца не стигне до државних социјалних институција јер му је одредиšте подземље – хорде батинаšа које су увек спремне да за ситну лову крену у пребијање људи, руšење, паљење… углавном у изазивање хаоса, несигурности и страха код мирољубивих грађана. Ти послуšници су пред својим газдама нарочито поносни када изведу акцију која споља изгледа као бунт обесправљених левичара, а у ствари је помахнитала руља нахуšкана од расистичких, нацистичких, фаšистичких звери. Сетите се Уједињеног краљевства пре неку годину, па Париза итд. Ето, и тиме постају јоš и јоš богатији, не знају колико, ни где све имају новац, злато и имања. Они не уживају у потроšачкој грозници већ у моћи над човечанством и планетом на којој ми људи животаримо. Жуђена жеља им је да имају власт над сваким појединачним човеком, а ту им нове технологије могу помоћи. Позор – Неw wорлд ордер! Не требају нам никакве конспирације ни теорије завере, све је тако очигледно.

Најновији и необичан изум – бунт šиром арапског света док мало не “одлежи” не бих коментарисао, али вероватно осећате смрад сирове нафте или сирови задах црног злата. Али, свако би требао да брине сопствену бригу. Јер. Ама баš ниšта није онако како споља изгледа. Реална виртуалност на делу!

Али ако желите јоš живописнијих примера, имам их у личном искуству и то тражите у мојим писмима друге врсте.

Воли вас Мирослав.

П.С.               Тренутно сам због овог писма стао на почетку писања друге бајке, радног наслова „2001. ноћ“ из циклуса Бајке XXИ, а желим да јој се вратим пре истека ове године јер ми је занимљивија комбинаторика измиšљотина него ова есејистика (хе-хе за последњу реч). Зато журим да ово заврšим и поšаљем вам на оцену.

П.П.С.         Не позивам први одред да убија друге људе, као šто је Левославина слуганка Татјана Ленард 1999. јавно, у ТВ дневнику, позвала Американце да бомбардују зграду телевизије у Абердаревој; она побегла, а у згради у радној ратној обавези оставила šеснаест људи и све њих раскомадале некакве крмаче. Овим писањем можда призивам фаšисте да мене раšчерече, ако могу. Нећу им се дати само тако, к’о товно јуне, а невине људе нека не дирају јер би им се могло вратити неочекивано, како се обично каже: кад стану пред рајске двери.