Šta ako u SAD izostane dogovor o zaduživanju

Ukoliko Kongres SAD ne postigne do četvrtka dogovor o podizanju praga zaduživanja, federalne vlasti neće moći da pozajmljuju dodatne količine novca da bi izmirile svoje obaveze. Svi znaju da će posledice biti pogubne, ali dodatno zabrinjava to što niko ne zna kako će izgledati konkretni scenario jer bi to bila situacija bez presedana, odnosno po prvi put bi se dogodila u istoriji SAD.

Piše: Dragan Štavljanin, Slobodna Evropa

Istovremeno, bivši ministar finansija u administraciji Bila Klintona (Bill Clinton) Lorens Samers (Lawrence Summers), smatra da se radi o pogrešnoj borbi. Vrednost spornih sredstava iznosi svega 0.015 procenata američkog društvenog proizvoda. Stoga nadgornjavanja oko budžetskog deficita nije ključno pitanje, već razvoj. Samers smatra da bi ekonomski rast SAD od samo 0,2 odsto godišnje na duže staze rešio sve ove problem.

Najveći problem je što američka vlada ne bi bila u stanju da plaća kamate na dugove, odnosno obveznice koje je izdala, a što bi vodilo bankrotu. Finansijska tržišta bi bila uzdrmana. Istovremeno, socijalna davanja bi kasnila. Sve to bi vodilo novoj finansijskoj krizi i recesiji.

Čak iako bi Obamina administracija uspela da isplaćuje kamate, zbog straha od bankrota investitori bi nastojali da se što pre reše američkih vrednosnih papira, a što bi doprinelo dramatičnom rastu kamatnih stopa, ocenjuje Kristofer Rugejber (Chrisopher Rugaber) u “Asošijeted Presu” (AP).

Granica zaduživanja prvi put je utvrđena 1917. godine. Američki Kongres je od 1962. podizao 77 puta limit, koji sada iznosi 16,7 hiljada milijardi dolara.

Vlada bi mogla još nekoliko dana nakon 17. oktobra da izmiruje svoje obaveze.

Međutim, prema proceni kongresne kancelarije za budžet, ponestaće joj sredstva između 22. i 31. oktobra. Dakle, ne bi odmah došlo do bankrota. Naime, on se proglašava kada vlada ne može da plaća kamate na svoje dugove. Prvi rok za izmirivanje obaveza po osnovu državnih obveznica je 31. oktobar u iznosu od 6 milijardi dolara. Mnogi eksperti preporučuju vladi da se fokusira pre svega na otplatu kamata. Međutim, dok je Predstavnički dom, u kome većinu imaju Republikanci, podržao zakon koji podrazumeva “prioritizaciju” plaćanja, Senat, koji kontrolišu Demokrate, protivi se tome, a i predsednik Barak (Barack) Obama je upozorio da će staviti veto na takvu odredbu.

Čak iako bi SAD mogle da plaćaju kamate na svoje obveznice, a izostanu prinadležnosti veteranima, plate federalnim službenicima – potencijalni kupci novih državnih obveznica bi sigurno tražili više kamate. To bi dalje značilo dodatni namet poreskim obveznicima u cilju servisiranja vladinih dugova.

Rugejber podseća da američka administracija svake sedmice izdaje kratkoročne obveznice da bi pokrila dugove koji prispevaju na naplatu. Ova operacija ne povećava ukupan američki dug, što znači da bi mogla da se nastavi iako ne bude podignut prag zaduživanja. Međutim, veoma je izvesno da ne bi bilo dovoljno zainteresovanih investitora za kupovinu novog američkog duga, što bi opet vodilo bankrotu.

Naglasak staviti na razvoj

Pojedini eksperti smatraju da predsednik može da ignoriše granicu zaduživanja, pozivajući se na 14 amandman na Ustav SAD prema kome  “validnost javnog duga SAD, utvrđenog zakonom… neće biti dovedena u pitanje”. Međutim, pravnici u Beloj kući smatraju da predsednik nema pravo da to učini. Takođe, pitanje je da koliko bi investitora kupilo američke obveznice koje Kongres nije odobrio.

Uprkos ozbiljnim upozorenjima Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, zatim najvećih američkih poverilaca, kao što je Kina, finansijska tržišta su još uvek stabilna. Vrednost akcija na berzama je čak porasla u četvrtak i petak s obzirom na nagoveštaje približavanja stavova Republikanaca i Demokrata u Kongresu oko podizanja praga zaduživanja i usvajanja privremenog budžeta kako bi se okončala delimična blokada federalne administracije.

Međutim, ukoliko izostane dogovor, vrednost svetskih berzi će dramatično pasti, a investitori će gledati da što se pre otarase američkih obveznica. To bi iziskivalo rez u budžetu od 32 odsto ili 175 milijardi dolara do novembra, procenjuje Policy Center u Vašingtonu. To, prema Goldman Saksu (Goldman Sachs), iznosi jedan procenat američke ekonomije. Sve to bi uticalo na smanjenje standarda američkih domaćinstava i rast kamatnih stopa, uključujući na stambene kredite.

Neagitvne posledice bi se osetile širom sveta. Naime, banke u SAD i inostranstvu koriste američke obveznice i ostale vrednosne papire kao kolateral, odnosno garanciju kada međusobno pozajmljuju novac. Ukoliko investitori procene da ove hartije od vrednosti nisu više pouzdan ulog, to će izvati veliki poremećaj na kreditnom tržištu, a što bi izazvalo finansijsku krizu nalik na onu iz 2008. Istovremeno, banke poseduju znatan deo kapitalnih rezervi u vrednosnim papirima. U slučaju bankrota, njihova vrednost će opasti, pa će banke manje pozajmljivati, zaključuje Rugejber.

I dok ne samo američka već i svetska javnost sa zabrinutošću prate žestoku debatu u Kongresu SAD oko podizanja praga zaduživanja i odobravanju privremenog budžeta, bivši ministar finansija u administraciji Bila Klintona (Bill Clinton) Lorens Samers (Lawrence Summers), piše u “Fajnenšel tajmsu” (The Financial Times) da se radi o pogrešnoj borbi. Ovu kao i epizodu iz 1995, kada je Klintonova administracija takođe bila delimično zatvorena zbog blokade u Kongresu, pamtiće uglavnom samo njihovi direktni učesnici.

Budući istoričari će analizirati ove slučajeve kao primere nefunkcionalnosti američke demokratije koje treba izbegavati a ne oponašati.

Samers smatra da je paradoks da se troši tolika energija na prilično beznačajne stvari u poređenju sa izazovima i šansama sa kojima se SAD suočavaju. Naime, sredstva po osnovu podizanja praga zaduživanja, privremenog finansiranja iz budžeta, uključujući i “Obamaker”, čine svega 0.015 procenata američkog društvenog proizvoda. Budžetski deficit nije ključno pitanje. Umesto nadgornjavanja političara kako dugoročno smanjiti manjak u državnoj kasi, prema Samersu, naglasak treba staviti na razvoj.

Ukoliko bi SAD ostvarile stopu rasta od samo 0,2 odsto godišnje, to bi na duže staze u potpunosti rešilo ne samo problem deficita, već i omogućilo rast standarda građana. U tom smislu, Samers predlaže veće investicije u javnu infrastrukturu, obrazovanje, naučna istraživanja kojima bi se, između ostalog, povećalo korišćenje obnovljivih izvora energije.