Levica – desnica – centralno

Povezani članci

• Dejan Ilić: Dve nacije – jedna država
• Heni Erceg: Zadnja pošta Bristol
• Medije ne možete kontrolirati, naučite njima manipulirati
• Vitez tame
• Napadi na Bosnu i Hercegovinu – “Hrvatska i Srbija su prijetnja miru”
• Kako nešto viđeno i proživljeno nekoliko puta može biti novo i obećavajuće?

Crk­vu danas užasavaju homoseksualni brakovi, masturbacija, upotreba prezervativa i slične pošasti, ali je mnogo manje brinu besramne razlike između bogatih i siromašnih. Institucionalnu ljevicu, pak, užasavaju crk­vena užasavanja, spremno se angažira protiv “zatucanosti” i “neprosvijećenosti”, ali je katastrofalne društvene nejednakosti ne uznemiruju toliko da bi ih pokušala dokinuti ili smanjiti, dapače, ukoliko je na vlasti najčeš­će predano radi na njihovoj reprodukciji. (Viktor Ivančić, Ljevica je izdala svoja načela, Buka, 09.10.2013.)

Vlada Srbije je donela nove mere štednje i najavila rat javnom sektoru na svim frontovima. Zaboravili Ivica Dačić-Premijer i Aleksandar Vučić-prvi potpredsednik vlade Srbije sva predizborna obećanja i poručili nam da je vreme socijalne idile prošlo i da je sada vakat  za pritezanje kaiša. Ništa od 100 milijardi eura stranih investicija; ništa od žustre borbe za prava radnika i socijalnu pravdu; MMF i EU su zapretili da kredita biti neće ukoliko Srbija ne počne da štedi i tu više nema vrdanja. A pokušali su Aca i Ivica (a o Mlađanu Dinkiću i da ne pričamo) sve… Pričali sa Rusima i Kinezima, Arapima-šeicima, Azerbejdžancima i Japancima – slaba vajda. Sve te investicije, sa dalekog i bliskog nam istoka, su na dugom štapu, toliko dugom da se i ne vidi šargarepa na njegovom kraju, ali šta da se radi, takav je taj međunarodni biznis. Dakle, odlučila Vlada da nema druge nego štedeti i čekati bolje dane kada će Srbija postati ekonomsko čudo i lider na Balkanu kada su strane investicije u pitanju. Ali,  da mi razvidimo malo po čemu smo trenutno lideri u regionu… Srbija trenutno ima preko 500 000 zaposlenih u javnom sektoru, što je za državu od jedva osam miliona Srpkinja&Srba, i ostalih njenih građanki&građana (ustavna kategorija), pozamašna cifra. Godišnje Srbija gubi milijarde eura zbog dejstva tzv. sive ekonomije u kojoj pak radi i živi dobar deo građanstva i seljaštva. Mito i korupcija se ovde podrazumevaju kao i (ne) plaćanje poreza na primer; to svi građani dobro znaju ako žele da se leče, školuju ili ako im treba posao. Najsigurniji način da u Srbiji dođete do posla je da se učlanite u neku od vodećih političkih stranaka ili ako ste već učlanjeni u neku od njih, a ona je u međuvremenu postala “nepopularna, onda lepo pređete u stranku sa boljom perspektivom. To je najbrži način da dobijete posao portira, na primer, u nekoj od javnih institucija. Zato se danas u Srbiji  skoro milion građana “aktivno bavi politikom”… Frapantan je podatak da, danas opoziciona, Demokratska stranka ima preko dvesta hiljada članova, što je verovatno naduvana cifra jer je dosta njenih aktivista prešla u Srpsku naprednu stranku koja je trenutno na vlasti. Srbija ima preko million penzionera, a nezaposlenih i više miliona – sa ovom cifrom se stalno manipuliše; u Srbiji radi jedva preko miliom građana; preko 500 000 omladinki&omladinaca nema posao; imamo sedam procenata visoko obrazovanih građana, ali nam je zato trećina funkcionalno nepismena; Srpkinje su najlepše žene, a srpski muškarci su pravi muškarci; Srbi su sportska nacija i ako ne umemo da radimo onda znamo da se igramo; Srbi su ratnička nacija i ako ne umemo da radimo barem znamo da se bijemo.

U Srbiji nema levice ili desnice (ima ultra desnice), ima samo centra… Ovde su svi na vlasti jer opozocija naprosto ne postoji. Pratim ja te “opozicije” još tamo od ranih devedesetih godina prošlog veka i mogu vam reći da je nema  neodgovornije i razjedinjenije nigde na svetu. Ovde se opozicija konsoliduje jedino kada dođe na vlast, ali time zapada u apsurd sopstvene egzistencije (gore od Kamijevog Stranca) jer više ne razmišlja opoziciono i kritički već poziciono i interesno. Tako se opozicija ujedinila u vlasti nakon petooktobarske revolucije (DOS – Demokratska opozicija Srbije) i  iznedrila u vlasti 18 partija, pet potpredsednika, tušta i tma ministarstava, ma ni Nušić i Domanović zajedno ne bi umeli da to sve opišu. Pa nam obećali svašta lepo, a iza leđa držali šipak; a jesmo tada bili srećni – ma šta srećni, najsrećniji na svetu; sećam se podatka da je  77% građana verovalo u boljitak tadašnje Jugoslavije (bila tu još Crna Gora zajedno sa Srbijom). To danas nemaju ni presrećni Danci ili Norvežani…

Negde me kritikovalo da koristim kafanski jezik u tekstovima koji je inače dosta zastupljen kod naših novinara. Ja nisam novinar, ali kafanu volim i svestan sam da je nešto od kafanskog diskursa prešlo i na mene, to jeste na moje pisanije. Do sada sam se uzdržavao, ali više ne mogu i zato onima koji su osetljivi na grubo-kafanski diskurs preporučujem da odmah prekinu sa daljnjim čitanjem ovog teksta.

Zbog ovih dvadeset i kusur izgubljenih godina; zbog ratova, bede i očaja; zbog obespravljenih, siromašnih i jadnih; zbog mrtvih i ranjenih; zbog isprebijanih i zatvorenih; zbog izbeglih i obesmišljenih; zbog propalih nada i vere da ćemo jednom živeti ko ljudi – mater vam jebem i oca kroz oca (što bi rekli Crnogorci) svima vama pozicionim i opozicionim, levim i desnim, a ponajviše onim centralnim.