Pančić: Nelegitiman napad i neubedljiva odbrana

Povezani članci

• Neoliberalni park iz doba Sirize
• Deset političkih mitova o sukobu između Izraela i Palestine
• Ladislav Babić: Pogled u zjenicu istine
• Dream team
• Sidran: Za 30 godina će se za Tita verovati da je Marsovac koga je viša civilizacija poslala među divljake da ih uljudi
• ”Facebookgate” u Norveškoj

Nakon što je Vlada Srbije uspešno rekonstruisana (šta god kome značilo i „uspešno“ i „rekonstruisana“), izgleda da je na redu „rekonstruisanje“ vlasti u glavnom gradu Srbije, nakon čega bi sledilo gomilanje (političkih) snaga na „južom obodu“ Vojvodine i „napad na Banovinu“, tj. na vojvođansku pokrajinsku vlast, jedino značajno preostalo uporište Demokratske stranke. To je, da vas podsetim, ista ona stranka koja je pre samo petnaestak meseci držala u svojim mnogobrojnim rukama skoro sve konce vlasti u zemlji, na svim nivoima. Mada, dobro, ako ćemo pravo, i nije to više baš ona ista stranka, ali se eto isto zove i pretenduje na kontinuitet, formalno-pravno ionako nesporan.

Piše: Teofil Pančić, SLobodna Evropa

Elem, Beograd; prošle je nedelje u Skupštini Srbije razmenjivana baražna retorička vatra između demokrata i naprednjaka (uz diskretno sasluživanje socijalista, ali i DSS-a, koji naprasno prestaje da bude opozicija kad god treba negde naneti neki bubotak „žutima“), štaviše lično između stranačkih predsednika Vučića i Đilasa, i reklo bi se da i vladajuća politička klasa i njoj uslužni mediji dozirano stvaraju atmosferu za opkoljavanje i rušenje ionako sve nesolidnije branjene „Đilasove tvrđave“.

Na dan pisanja ovog teksta zasedao je i beogradski odbor SNS koji je, gle čuda, predložio stranačkom vrhu da se ide u obaranje sadašnje beovlasti. Čeka se da socijalisti i zvanično razvrgnu beokoaliciju s demokratama, potom da se omekša nevoljkost interesne grupe zvane PUPS (koja s Đilasom sasvim lepo sarađuje) da u tome sudeluje, i onda će glavnina posla biti urađena. Ili možda i neće? Jer, nije baš najjasnije šta bi sledilo: puka promena većine po novosadskom receptu od prošle jeseni (nije nemoguće, ali je teže ostvarivo) ili prinudna uprava pa vanredni beoizbori? I po kojim pravilima, aktuelnim ili nekim novim, koja bi podrazumevala neposredan izbor gradonačelnika? Čini se da SNS ipak nije za to jer nema dovoljno „jakog“ čoveka, a Đilas je za tu opciju, mada nije baš tako sigurno – ovo je najblaži način da se to kaže – da mu političke akcije stoje makar i približno onako dobro kako su stajale maja prošle godine. Jeste da je Đilas u međuvremenu „avanzovao“ u sopstvenoj stranci, ali čini se da se lista njegovih (i demokratskih uopšte) dobitaka s tim i završava. I ne vidi se na horizontu ništa što bi izgledno izmenilo taj trend.

Šta nam ova politička dinamika, ovako postavljena, govori o Srbiji u vreme „zadrživog uspona Aleksandra Vučića“? Najpre, pokazuje nam nezdravu, zapravo i opasnu glad (opasnu čak i za nju samu) vladajuće većine za apsolutnom vlašću na svim nivoima, dakle i tamo gde rezultati izbora to ne omogućavaju, osim uz pojačanu dozu nasilja nad samim smislom izborne procedure i potonjih uspostavljenih većina. Doduše, predstavnici Vučić-Dačić koalicije i ostalih koji uz njih marširaju ka Đilasovom dvoru jesu činjenično u pravu kad tvrde da se većinska izborna volja u međuvremenu promenila manje-više svugde, pa tako i u Beogradu. Dakle, junačenje demokrata uz pozivanje na rezultate od prethodnog maja u tom je smislu deplasirano, što sigurno i oni znaju, ali im je malo šta drugo preostalo. Ali, i to veliko ALI: ta promena raspoloženja sama po sebi ništa ne znači u smislu „proizvodnje“ pravnih i političkih posledica jer je sasvim normalna i prirodna stvar u parlamentarnoj demokratiji: između dva izborna ciklusa „volja birača“ može da se menja u svim zamislivim pravcima, i kada bi to bilo merilo, onda bi svugde stalno bili nekakvi izbori. Zato i postoji precizna vremenska definicija trajanja mandata neke vlasti. Nije retkost da neke stranka dobije izvesne izbore, onda joj popularnost u međuvremenu jako padne, ali do narednih izbora opet poraste, i ta stranka pobedi ponovo. To su pravila igre, sve drugo je težak i nimalo bezopasan voluntarizam koji ukazuje na autoritarne tendencije i težnju ka monopolizovanju vlasti makar i korišćenjem populističkih prečica čija je legalnost upitna, a nelegitimnost neupitna.

Drugi je problem što je sama ta demokratska beovlast iznutra podrivena i oslabljena na mnoge načine, a ponajviše time što je Demokratska stranka kao njena „prirodna“ okosnica potpuno izgubila svaku relevantnu političku boju i identitet i što je njeno mučno „samospoznavanje“ pred očima javnosti prilično neprijatno za gledanje, naročito onima među nama koji se sećamo njenih svetlijih dana – a svi njeni dani od 1990. do danas bili su svetliji od aktuelnih, čak i oni kada nije imala nikakvu vlast nigde (osim valjda u opštini Vračar). Dragan Đilas, koji ovih dana insistira na tome da je „inženjer“ i da ta titula treba nešto da govori o njegovom političkom nastupu i pristupu, naprosto se nije široj javnosti nametnuo kao ubedljiv predsednik Demokratske stranke – i to je zaista najblaže što se o tome može reći – a pri tome mu se i stolica u kojoj se daleko volje snalazi opasno ljulja. Ako je izgubi, šta će mu preostati? Stranka slavne istorije, koju do sada nije pokazao da ume da vodi i da zna šta bi s njom, kao što posmatraču sa strane ostaje sasvim nejasno i šta je sama stranka uopšte htela s njim. Sve ovo znači da će formalno legalan a suštinski nelegitiman udar na beogradsku vlast najjačeg saveznika imati upravo u toj istoj strukturi koju želi da sruši. Ako je neko sumnjičav prema ovakvom rezonu, evo jednostavnog test pitanja: možete li uopšte da zamislite da iko (ko nije klasični stranački aktivista, a i to jedva) recimo demonstrira protiv ovakve promene vlasti u Beogradu? Priznajem, ja ne mogu. Valjda i to nešto govori, i možda bi i to trebalo nekoga da zabrine, ali teško da će to da impresionira „inženjera Đilasa“. Eh, možda je za takve stvari ipak bolje biti profesor, kao što su bili svi prethodni predsednici Demokratske stranke…