Basara: Srbija kao nepregledna deponija

Država, dragi moji, to vam je sistem fortifikacija i komunikacija, a kakva je naša država, to ćete najbolje saznati ako vas ćeif ili nužda natera da iz Bajine Bašte recimo odete u Majdanpek.

Vidite li vi, dame i gospodo, šta se radi u politici serbskoj? Ja vidim, ali sve udaram na druge, lakše, letnje teme, ne bih li dočekao dan kada će vlada biti “rekonstruisana” i kada će nam konačno saopštiti šta namerava da čini.

Kao laik rekao bih da bi vlada umesto sopstvene rekonstrukcije mogla da se – jednoga dana, kad se prekomponuje – pozabavi rekonstrukcijom načisto razvaljenih srpskih puteva. Digla se poslednjih godina povika na vozače ljubitelje dobre kapljice, što je, da kažemo, ispravno, ali da li su takozvani putari – takođe skloni dobroj kapljici – nevini onoliko koliko nastoje da prikažu. Ne bih baš rekao. Zbog posla (i koječega drugog) često se krećem srpskim drumovima i mogu vam reći da vam – ako hoćete da slomite vrat – alkohol uopšte nije potreban. Umal neki dan, apsolutno trezan, ne sletih sa džade zbog neke rupetine. Država, dragi moji, to vam je sistem fortifikacija i komunikacija, a kakva je naša država, to ćete najbolje saznati ako vas ćeif ili nužda natera da iz Bajine Bašte recimo odete u Majdanpek. Beskrajno je to teško i ako imate kola. Bez kola – to je nemoguća misija. Pravi podvig, da kažemo.

Verujem da su zatočnici Načertanija, kako oni nekadašnji tako i ovi današnji, ovako rezonovali: daj da mi okupimo sve Srbe u jednu državu, to je prioritet, pa ćemo posle lako napraviti džade. Ali, viđi vraga su sedam binjišah, učeni stratezi tvrde da se bez puteva ne mogu voditi čak ni pravedni, oslobodilački ratovi, kakvi su, po pravilu, svi naši. Prvobitni srpski radikali, oni iz XIX veka, pomamno klicahu – na Stambol, na Stambol – istovremeno se žestoko protiveći izgradnji prve srpske železničke pruge. Znamo da do Soluna ima sto somuna, a koliko tek somuna treba do Stambola, bolje je i ne razmišljati. A nije se, bogme, ni razmišljalo. Srljalo se.

Idemo dalje. Ako jeste teško prekonoć stvoriti desetine hiljada radnih mesta, uopšte nije teško raskloniti krš. Krenite sa severa Srbije na jug, sa istoka na zapad, i imaćete (realan) utisak da idete preko nepregledne deponije. Bar nam u tom poslu Vatikan, Brisel, Kominterna i Imperija ne bi mogli stati na put. Možda, čak, ne bi ni hteli. Ali za osnovne stvari ovde se nema vremena jer nam vreme pojedoše krupne reči, velike ideje, veliki projekti i Mlađan Dinkić, večiti klip u točkovima naših revolucija. Oće Mlađan piški, neće Mlađan piški, koliko već to traje, dva meseca rekao bih, i ništa. Glavu daje, privredu ne daje, privredu daje, finansije ne da, a Overlord đene-đene podvikne, ali na kraju legne na rudu. Važna je ličnost u pitanju. Ima, valjda, pet i po posto glasova. A verovatno i harizmu. Drugačije ne mogu objasniti da već trinaest godina o privredi i finansijama (vrlo neuspešno) vodi računa čovek koga je nemoguće poslati u ropotarnicu istorije, odakle, po mom skromnom mišljenju, nikada nije trebalo ni da izlazi i odakle nikada ne bi ni izašao da ga u visoku politiku nije – čisto iz fazona – lansirao Peđa the Moj.