ENG
Sociologija rada
Autor/ica 👤Branko Milić
Povezani članci
Osnovna obeležja ljudskog rada
U našem svakodnevnom jeziku reč „rad” označava više raznolikih stvari: označava „delovanje” ne samo živih aktera već i „neživih” stvari („rad mašine”); označava neki ,,proizvod”(„umetnički rad”); označava „napor” („težak rad”). To govori samo o jednom vidu teškoća koje valja savladati u nastojanju da se precizira „ljudski rad” kao osnovni predmet sociologije rada. Međutim, ukoliko se ne nastoji dati neko sasvim novo, originalno, neproblematično i zaokruženo određenje ljudskog rada, za početak može biti upotrebljiv i Marksov tekst iz Kapitala (1978,1:163) u kome se ljudski rad određuje kao „proces između čoveka i prirode, proces u kome čovek svojom sopstvenom aktivnošću omogućuje, reguliše i nadzire svoju razmenu materije sa prirodom. Prema prirodnoj materiji on sam istupa kao prirodna sila. On pokreće prirodne snage svoga tela, ruke i noge, glavu i šaku da bi prirodnu materiju prilagodio sebi u obliku upotrebljivom za njegov život”. Iz šireg Marksovog razmatranja ljudskog rada (Kapital, I: 163-164) valjalo bi svakako izdvojiti sledeća važna zapažanja:
–da je rad aktivnost proizvođenja stvari upotrebljivih za čovekov život, i
to delanjem koje proizlazi iz čoveka samog;
-da je reč o svesnoj („osmišljenoj”) i svrhovitoj delatnosti;
-da je rad i u svom najjednostavnijem obliku stvaralačka” delatnost jer znači stvaranje nečeg što u datom obliku ne postoji u prirodi i to po „meri čoveka”;
-da je rad dništvena delatriost”‘ čak i kad čovek dela kao pojedinac jer
već sami elementi rada, pre svega sredstva za rad, proces rada, ali i „predmeti rada” nose pečat datog društva i uvode čoveka posredno ili neposredno u određeni društveni odnos prema drugim ljudima.
Rad čoveka kao „društvenog bića” kojim se na osoben način bavi sociologija rada, morao bi da bude pojmovno tako određen da je moguće njegovo razlikovanje od drugih čovekovih aktivnosti koje nisu „rad”, kao i od drugih bivanja u čovekovom svetu koje mogu da liče na čovekov rad (kao što je „rad životinje” ili „rad vetra”), mada nemaju suštinski isto značenje.
Rad valja najpre razlikovati od brojnih čovekovih aktivnosti koje nisu rad, koje su „ne-rad”. Takve su mnoge duhovne aktivnosti čoveka (recimo, molitva), kao i psiho-fiziološke aktivnosti (spavanje, na primer), koje nemaju neposredno „instrumentalno značenje”, ne rezultiraju „proizvodima”, već su izraz osobenog čovekovog „bivstvovanja”. Doduše, i „rad”, pogotovo u Marksovom značenju „prakse” kao samostvaralačke ljudske delatnosti, jeste i način iskazivanja i izraz biti čoveka kao čoveka. Ali, osobena instrumentalnost bitna je oznaka čovekovog rada. Jer, čovek (kao „vrsta”) dolazi radom do „stvari” neophodnih za njegovu ljudsku egzistenciju.
Zbog činjenice da se rad javlja kao „proizvođenje stvari” upotrebljivih za ljudski život, prisutna je naglašena sklonost poistovećivanja „rada” i „proizvodnje”, kao i svođenja „rada” na „proizvodni rad”. U najširem značenju, rad kao „stvaranje” mogao bi označavati sve one ljudske delatnosti koje se označavaju i kao „proizvodnja”. Ukoliko se, međutim, izrazom „proizvodnja” označavaju samo delatnosti proizvođenja „stvari”, mnoge delatnosti ne bi bile „proizvodnja” iako bi bile rad (kakav je rad lekara, muzičara, naučnika, itd.).
Naravno, valja uvažiti i činjenicu da je rad kao takav”, nezavisno od kon¬kretnog oblika u kome se javljaju njegovi „ishodi” („outcomes”), koncept novovekovnog društv baš kao što su to i izrazi „radnik”, „radna organizacija”, itd. U tom novovekovnom konceptu rada uočljiv je naglasak na „ishodima” rada kao „korisne stvari”, ali i na elementima prinudnosti (i nužde) na koje čovek pristaje dok „radi” i, stoga, i naglasak na izvesnoj dozi neslobode za onoga ko radi. Time se rad dosta uspešno razlikuje od igre kao jedne od neradnih čovekovih aktivnosti, gde je igra kao igra (i zadovoljstvo koje je ishod igre) neposredni cilj čovekove aktivnosti. Ona ne nastaje iz nužde, već iskazuje slobodu izbora u čovekovom „bitisanju”.
Sociologija rada se do sada prevashodno bavila onim oblicima rada u modernom društvu čija se „instrumentalnost” iskazivala i tako što je rad najčešće bivao rad za druge, rad za određenu naknadu, rad koji je svoju svrhovitost iskazivao u određenim korisnim ishodima” za one koji su organizovali rad i njime upravljali i u „zaradi” za one koji su radili.
Mnoge pojave kojima se sociologija rada do sada bavila nastale su unu¬tar datog novovekovnog oblika rada, posebno onog rada koji određujemo kao „industrijski rad’. Razumljivo je što je i izvorni domen sociologije rada bio određen kao izučavanje socijalne strane „rada u industriji” i što je i ova naučna disciplina do današnjih dana uspostavljena i kao „industrijska sociologija”.
Ipak, u najširi domen sociologije rada morali bi ući i raniji oblici ”predindustrijskog rada”: Kao prvo, predmet sociologije uopšte, pa i sociologije rada, nije samo novovekovno, moderno društvo, već društvo uopšte i društvo kao konkretno-istorijski totalitet u njegovim raznolikim oblicima nastajanja, razvijanja i nestajanja. Razumevanje tih formi rada korisno je za celovitu istorijsku rekonstrukciju promena u sferi rada, ali i zbog mnogih današnjih „ostataka” tih ranijih oblika rada, pa i zbog mogućih obnova takvih „ranijih” formi rada u savremenim društvima (kakav je recimo, prinudni, gotovo robovski, rad u „koncentracionim logorima” ili rad u izrazito autoritarno uređenim zajednicama i si).
Uz pomoć „istorijski” i komparativno usmerene sociologije rada valjalo bi uočiti i pomeranja u značenju rada koja govore o promenljivom kulturno-vrednosnom tretmanu rada u pojedinim epohama i u pojedinim društvima. Već iz činjenice da iz izvornog značenja reči „rad” u evropskim jezicima (engleski „labour”, francuski „travail”, nemački „arbeit”, ruski „Tpyд”) proizlazi slika „muke”, „tegobe”, moguće je razumeti dugo vladajući opšti stav izbegavanja rada, pa i prepuštanja rada samo nekim („jadnijim”) članovima dru-štva.
Moglo bi se reći daje tek novovekovno „građansko društvo”, uz značajnu pomoć „protestantske etike”, ali i moderne društvene nauke („političke ekonomije” posebno), vrednosno preinačilo pojam rada tako da rad može bi-ti univerzalno obeležje čoveka, da „raditi” ne znači neizbežno biti u nevolji, da rad ne mora biti „kazna” već i način dostizanja najviših ljudskih stremljenja, pa i onog spiritualnog „približavanja Bogu”. Bez takvog, u osnovi pozitivnog, koncepta rada nije bilo moguće doći do moderne masovne proizvodnje, pa ni do potrebnog broja ljudi koji će u izvesnom smislu biti indiferentni prema samoj konkretnoj vrsti rada, koji će biti spremni da „rade ono što se traži i što se plaća”. Bez takvog, ipak u osnovi po¬zitivnog, shvatanja svakog rada nije bilo moguće ni novovekovno pojednostavljivanje i najsloženijih vrsta rada kojim su stvoreni uslovi da praktično svako može biti uključen u proces rada. Time je, čini se, otvoren i put za razvoj onih modernih tehnologija koje danas već potiskuju čoveka iz sfere rada upravo zato što je njegov rad prethodno tako „razložen” da je „mašina” mogla preuzeti da „radi” ono što je pre toga mogao raditi samo covek. Prelaz na novovekovni koncept industrijskog rada bio je, reklo bi se, do sada najveći „iskorak” čoveka u sferi rada, čije su posledice višeznačne, i pozitivne i negativne, o čemu upravo govore saznanja „klasične” i savremene sociologije rada. […]
Podela rada – oblici, uzroci i posledice
Svako društveno-istorijsko vreme imalo je donekle osobene vrste rada, ali i osobene vidove ili oblike podele rada. Te su osobenosti podele rada po¬nekad proizlazile iz prirodnog okruženja datog društva, iz primenjivane tehnologije, ali i iz osobenosti ustrojstava globalnih društava i kultura koje su oblikovale život ljudi u datim društvenim prostorima. Istorija socijalne misli (od Platona pa nadalje) svedoči o važnosti „društvenih aranžmana” u oblasti podele rada za život ljudi i o kontroverzama do kojih je dolazilo u svim dosadašnjim društvima povodom podele rada. U većini „scenarija” za uspostavljanje „dobrih društava” u budućnosti nailazimo na ideje o preoblikovanju date podele rada, o uspostavljanju drugačije, čoveku primerenije, podele rada, ili, pak, na ideje o ukidanju podele rada. Svojstvima podele rada objašnjavale su se brojne osobine ranijih, a i današnjih, savremenih društava – njihova društvena strukturisanost, stratifikovanost ili hijerarhijska uređenost, vrste društvenih sukobljavanja, intenzitet i trajanje određenih sukobljavanja, ekonomska efikasnost i vitalnost datih društava, osobine kolektivne svesti društva ili svesti pojedinih delova društva i si.
Može se reći da je sociologija rada od samog početka imala u svom istraživačkom vidokrugu ljudske probleme u sferi rada izazvane podelom rada i posebno, onom osobenom, novovekovnom „industrijskom” ili tehničkom podelom rada. Po oceni V. Rusa i V. Arzenšeka (1984: 27), problemi u vezi sa podelom rada zauzimaju centralno mesto u sociološkim razmišljanjima od S. Simona i H. Spensera do današnjih dana. Istovremeno, „industrijska podjela rada i otuđenje od rada najakutniji su problemi u suvremenim industrijskim društvima” čije će rešavanje obeležavati i buduće promene proizvodnih odnosa u tim društvima (Rus, Arzenšek, 1984: 23)
O pojmu i oblicima podele rada
Valja reći da uprkos brojnim filozofskim, sociološkim i drugim raspravama o podeli rada, praktično nema bližih objašnjenja suštine ili pojma podele rada. Kada se govori o podeli rada, obično se odmah prelazi na opis konkretnih vidova podele rada, na analizu njenih posledica, na kontroverze koje u društvu nastaju povodom date podele rada i na moguće promene u domenu podele rada. Pojedina sporenja u vezi sa podelom rada povremeno proizlaze i traju bez valjanog razrešenja zbog toga što se suprostavljaju sta-novišta o podeli rada, kao stoje stanovište o „ukidanju podele rada”, koja ishode iz suštinski različitih poimanja same podele rada, pa i iz različitog poimanja ljudskog rada (vidi o tome Rus, 1984: 27-29). Tako ljudski rad u svom totalitetu može biti pojmljen kao ukupnost proizvodnih („reproduktivnih”) aktivnosti društva kao celine. Iz te perspektive se podela rada javlja kao ”uposebljeno” delanje pojedinih delova društva, recimo, „rad sela”, „rad grada”, rad različitih „regiona” ili rad „gram delatnosti (poljoprivrede, industrije i si.), pa se govori o „podeli rada između sela i grada”, o „regionalnoj podeli rada”, o „granskoj podeli rada”. U ovom slučaju, podela rada primarno govori o različitim „resursima” i njihovoj količini koja stoji na raspolaganju datim akterima rada u razmerama globalnog društva. Takva „podela rada” u razmerama globalnog društva može nastati stihijski, spontano ili po nekom planu, pa su problemi u vezi sa tim vidom pódele rada vidljivi kao više ili manje sklada (usaglašenosti) tih „uposebljenih” delanja deiova društva, s obzi¬rom na trošenje raspoloživih „resursa” (ukupnog društvenog vremena za rad, energije, drugih materijalnih sredstava i si.) u datom društvu. Teško je zamišljati društvo bez takve društvene podele rada, ali i bez problema u nalaženju sklada u takvom „deljenju rada”. Društva rešavaju ta pitanja svojim globalnim društveno-sistemskim ustrojstvom, posebno svojim političkim i ekonomskim poretkom. Rad se može poimati i kao „radna delatnost” relativno samostalnih „jedinica rada” (domaćinstava, gazdinstava, radnji, preduzeća, kompanija…), pa se podela rada u ovom slučaju iskazuje kao posebna delatnost tih jedinica rada, odnosno kao posebnost vrsta rada koje date jedinice rada obavljaju. I takvo se „deljenje rada” pojedinim jedinicama rada može dešavati stihijski, spontano, ali i po nekom „planu” gde se neke jedinice rada svesno osposobljavaju za određenu vrstu rada. Vremenom neke vrste rada postaju poseban ” zadatak” date jedinice rada koja je za takav rad osposobljena, čiji to posta¬je „zanat”, „struka”, „profesija” i tako nastaje društveno-profesionalna podela rada. Ne postoji jednostavno objašnjenje „logike” nastajanja „zanata”, „struka”, „profesija” koje bi jednoznačno važilo za sva dosadašnja ljudska društva.
Moguće je uočiti, međutim, daje rad sa izvesnim „materijalima” (recimo drvom, kožom, metalima…) tražio posebne „vičnosti”, umeća, znanja i sposobnosti i da su u vezi sa obradom tih materijala nastajali posebni zanati već u „drevnim” društvima i u vrlo različitim civilizacijama. Najveći deo istorije ljudskog rada u znaku je društveno profesionalne podele rada, podele rada na ”struke”, „zanimanja”, „profesije”, i, mada mnoga ranija zanimanja nestaju, teško je govoriti o nestajanju ili ukidanju tog vida podele rada. Mada je društveno-profesionalna podela rada bitno obeležavala sferu rada predindustrijskih društava, ona je ostala bitan vid pódele rada u industrijskim i postindustrijskim društvima. U modernim, industrijskim i postindustrijskim društvima došlo je do umnožavanja broja posebnih zanimanja i profesija i do novih odnosa među pojedinim društveno-profesionalnim grupacijama kako u sferi rada, tako i u globalnom društvu. Različita društva mogu imati različite probleme u sferi rada i u drugim sferama društva, usled sporenja koja rezultira¬ju iz ovog vida podele rada među društvenim akterima čiji je rad u znaku datog zanimanja ili struke.
Novovekovna, „industrijska društva” u znaku su novog vida podele rada, pored već pominjanih vidova društvene podele rada i društveno-profesionalne podele rada. Reč je o „tehničkoj”podeli rada do koje dolazi unutar osnovnih radnih jedinica, gde se deli konkretan proces rada, pa se „podeljeni radovi” svode na jednostavne „radne operacije”. „Tehničnost” te podele rada je u „logici” deljenja i povezivanja podeljenih „radnih operacija” budući da se te „elementarne čestice rada” („operacije”, „pokreti”) najčešće tretiraju kao jedinice hronološkog vremena čije delenje i povezivanje sledi „putanju” koja je izvedena iz date tehnologije rada, a ne iz svojstava ljudi koji te operacije obavljaju.
O uzrocima i posledicama podele rada
Moguće je sve dosadašnje istorijske uobličene vidove podele rada poi¬mati kao rezultantu procesa društvene diferencijacije (kako je to video H. Spenser), čime se osigurava „rast društvenog organizma”, što podrazumeva da se sve razvijenije i diferenciranije potrebe ljudi zadovoljavaju preko sve više specijalizovanih „organa” u društvu („društvenih institucija”) čija to postaje specifična funkcija. Takvo stanovište prećutno sugeriše zaključak o jedinstvenoj „determinističkoj pozadini” svih vidova podele rada, o njihovoj jedinstvenoj „funkcionalnosti”, pa time i o njihovoj „normalnosti” i „nužnosti”. Ako se prihvati takvo evidentno „funkcionalističko” stanovište o podeli rada, smisleni postaju samo zahtevi za prevladavanjem „nefuncionalne diferencijacije”, ali ne i zahtevi za radikalnijim prevazilaženjem bilo kog vida podele rada. Iz dosadašnje istorije ljudskog rada moguće je, međutim, uočiti različite razloge za deljenje rada, raznolike realne interese koji su se nastojali ostvarivati putem datog vida podele rada, pa su razumljiva i sporenja različitih društvenih ak¬tera povodom podele rada. Iz sociološke perspektive važno je uočiti te različite razloge za deljenje rada i društvene posledice pojedinih vidova podele rada. Bez toga je teško razumeti sporenja različitih aktera u vezi sa podelom rada i nastojanja da se izvedu određene izmene u sistemu podele rada u datom društvu.
Uočeno je da su prirodne razlike među ljudima, od onih po polu, fizičkoj snazi, pa i drugim prirodnim sposobnostima, još u „drevnim” društvima do vodile do izvesnih vidova trajnije podele rada i na toj osnovi i do određenih vidova društvene diferencijacije. Platon je bio sklon objašnjenju svih vidova društvene podele rada (pa i one koja se izrazila kao podela na „gospodare” i „sluge” ili „robove”) prirodnim svojstvima ljudi. Adam Smit je bio svedok nastajanja i širenja nove „tehničke” podele rada unutar „struka” i „zanata”, a razloge tome, kao i podeli rada u celini, on je nalazio u težnji za uvećavanjem efikasnosti ljudskog rada. Jer, po njegovom mišljenju, podela rada povećava spretnost ljudi u radu, štedi vreme i u sticanju veština i u prelaženju od jednog posla na drugi, ona vodi i tehničkim izumima u vezi sa sredstvima za rad jer se neke mogućnosti za njihovo usavršavanje daju videti tek kad se rad do kraja „razloži”. Čarls Bebidž (Charles Babbage,1832, navodi prema K. Marks, Kapital, I, 1978: 309) upozoravao je da podela rada vodi i pojeftinjenju radne snage, putem skraćivanja vremena za njeno osposobljavanjem, povećavanja njene „ponude” budući da je moguće u uslovima krajnje pojednostavljenog rada koristiti i rad dece, žena, hendikepiranih osoba. Po mišljenju Bebidža, podela rada pomaže i u očuvanju retkih veština koje se stalnim ponavljanjem učvršćuju.
Ne negirajući ni prirodne razlike među ljudima, niti neizbežnu i celishodnu težnju ljudi za uvećavanjem efikasnosti njihovog rada kao razloge za deljenje rada u posebne „društvene funkcije” i uloge, K. Marks (Kapital, I, 1978: 375) skrenuo je pažnju i na specifične društvene potrebe” za određenim vidovima podele rada da bi se olakšalo vladanje ljudima u uslovima date „klasne”podele rada, kakva je podela rada na „umni” i „manualni” rad, „upravljački” i „izvršilački” rad i moderni vid „tehničke” podele rada. Tako se odgovarajućom podelom rada ljudima koji rade oduzima kontrola nad celinom procesa rada, povećava se njihova zavisnost od onih koji upravljaju radom i uspostavlja kontrola njihovog ponašanja u toku rada,
Marks, ali i mnogi drugi (E. Dirkem, na primer), uočavali su raznolike društvene posledice podele rada. Dok neki vidovi, kao što je društveno-profesionalna podela rada, vode rastu individualne autonomije ljudi u radu, drugi vidovi, posebno tehnicka podela rada, umanjuju tu autonomiju i pojačavahu zavisnost radnika od onih koji rukovode radom. Usled date podele rada, rad jednih postaje društveno vredniji, donosi veći društveni ugled i veću uticajnost u društvu, dok, istovremeno, rad drugih gubi na vrednosti. Uspostavljene društvene hijerarhije (i „stratifikacije”) u razmerama globalnog društva prenose se odgovarajućim sistemom podele rada, ali i hijerarhije koje na osnovu podele rada nastaju u toj sferi , mogu se prenositi u druge sfere društvenog života. Pod dejstvom podele rada stvaraju se posebni interesi i zasebne svesti pojedinih aktera, podeljeni pogledi na stvarnost rada, kao i na ukupne životne prilike ljudi, usled čega dolazi do teškoća u saradnji ljudi u sferi rada kao i u drugim sferama društva.
Da bi se osigurale prednosti datog sistema podele rada, odnosno da bi se ostvarivali interesi radi čije je realizacije uspostavljen dati vid podele rada, nužna je određena integracija podeljenog rada, bilo da se ona osigurava nekom vrstom „duhovne integracije” (indoktrinacijom, s osloncem na određenu religiju, ideologiju, kulturnu orijentaciju, tako da ljudi zajednički i „kooperativno” rade na željeni način i kad se nad njima ne vrši neposredni nadzor) ili se integracija „materijalizuje” („institucionalizuje”) u vidu odgovarajuće organizacije rada. Mnogi problemi u vezi sa podelom rada iskazuju se u realnom životu kao problemi u organizaciji rada i povodom organizacije rada. Sociologija rada se javlja kao posebna naučna disciplina upravo u vremenu praktičnih (menadžerskih, „tejlorističkih”) nastojanja da se uspostavi efikasna organizacija rada u sistemu industrijske, „tehničke”, podele rada. Većina do sada artikulisanih nastojanja u prevazilaženju negativnih posledica novovekovne „tehničke” podele rada značila su pokušaj „reorganizacije rada”. Nekad je to bilo u vidu radikalnog napuštanja organizacijske hijerarhije, kao u zadružnim i „samoupravnim” organizacijama, a češće u vidu manje radikalnih prilagođavanja organizacije rada u „pogonu”, na nivou pojedinačnih rad¬nih uloga, u vidu tzv. „rotacija poslova”, „proširivanja poslova”, „obogaćivanja poslova”, u vidu uspostavljanja poluautonomnih i autonomnih radnih grupa, kao i u vidu „participacije zaposlenih” u organizacijskom odlučivanju. Komplementarnu ulogu u ublažavanju negativnih posledica izrazito podeljenog rada u industrijskim društvima imali su i „politehničko obrazovanje”, ,,reorganizacije dokolice”, pa i nastojanja da se masovnom političkom participacijom u globalnom društvu osigura takav izbor ciljeva rada kojim postaje smislen i rad u uslovima izrazite tehničke podele rada.
Naravno, neki su nalazili razrešenje problema koji ishode iz podele rala u odgovarajućem razvoju tehnologije, automatizaciji i kibernetizaciji rada, ako da bi nova sredstva rada preuzela na sebe sve ono što je preostalo od rala ljudi. Time bi ljudi, zahvaljujući novoj tehnologiji (čiju glavnu novinu čine aformatičke tehnologije) bili oslobođeni ne samo rada pod neprijatnim uslovima, teškog fizičkog rada, već i „obesmišljenog”, izrazito „rasparčanog” rala. No, rešavajući novim tehnologijama probleme koje je porodila podela rala u industrijskim društvima, savremena društva se suočavaju sa novim problemima. Jer, kako primećuje A. Šaf (Schaff, 1987: 331), pitanje je „čime amijeniti tradicionalni ‘smisao života’ ljudskih bića koji je u prvom redu povezan sa radom, kako spriječiti patološke pojave u životu društva ako se ova praznina ne popuni primjerenim sadržajem”. Po njegovom mišljenju, ako nove tehnologiju i istisnu ljude iz sfere rada, rada koji se javljao u „proizvodnji i službama”, ljudima ostaju brojne ljudske delatnosti ili zanimanja gde oni mogu slobodno i stvaralački ispunjavati svoje ljudske potrebe. Šaf razmatra, naravno, i druga moguća ublažavanja posledica nestajanja rada, s tim da on vidi „trajno obrazovanje” kao jedan od najvažnijih vidova zanimanja ljudi u budućnosti. A. Gore (1972:99-126) svojevremeno je razmišljao o novoj »dualizaciji” savremenih društava gde bi ljudi istovremeno radili u „sferi nužnosti”, na industrijski i kapitalistički način koji se pokazao dominatnim u modernim društvima, gde bi važila načela efikasnosti, racionalni zakoni tehnologije i zakoni tržišta, gde bi onda opstajali i svi vidovi podele rada, s tim da bi ljudi imali i deo svog realnog „životnog vremena” za život po načelima slobode, autonomije. Društvo bi stvaralo uslove i za život u „carstvu slobode” gde bi ljudi stvarali neposredno, individualno i u zajedništvu sa drugima ono što obogaćuje njihov ljudski život. Gore je verovao daje moguće „raditi manje a živeti bolje” (vidi nav. rad, 170). Poslednje decenije 20. veka jesu pojačale ististiskivanje ljudi iz rada. Izgleda, međutim, da i oni koji su ostali bez zaposlenja, kao i oni koji su ostali da rade, da bi živeli bolje moraju da rade više.
Valja reći da su za savremena društva novog milenijuma ostali aktuelni svi pominjani vidovi podele rada i da su stoga na delu i problemi koji su proizašli iz tih vidova podele rada. Izučavanja problema organizovanja „podeljenog rada”, kao i prevazilaženja negativnih društvenih posledica koje nastaju usled deljenja i integriranja rada, ostaju, stoga, suštinski problemi savreme-ne sociologije rada.
praznina ne popuni primjerenim sadržajem”. Po njegovom mišljenju, ako nove tehnologiju i istisnu ljude iz sfere rada, rada koji se javljao u „proizvodnji i službama”, ljudima ostaju brojne ljudske delatnosti ili zanimanja gde oni mogu slobodno i stvaralački ispunjavati svoje ljudske potrebe. Šaf razmatra, naravno, i druga moguća ublažavanja posledica nestajanja rada, s tim da on vidi „trajno obrazovanje” kao jedan od najvažnijih vidova zanimanja ljudi u budućnosti. A. Gore (1972! 99-126) svojevremeno je razmišljao o novoj „dualizaciji” savremenih društava gde bi ljudi istovremeno radili u „sferi nužnosti”, na industrijski i kapitalistički način koji se pokazao dominatnim u modernim društvima, gde bi važila načela efikasnosti, racionalni zakoni tehnologije i zakoni tržišta, gde bi onda opstajali i svi vidovi podele rada, s tim da bi ljudi imali i deo svog realnog „životnog vremena” za život po načelima slobode, autonomije. Društvo bi stvaralo uslove i za život u „carstvu slobode” gde bi ljudi stvarali neposredno, individualno i u zajedništvu sa drugima ono što obogaćuje njihov ljudski život. Gore je verovao daje moguće „raditi manje a živeti bolje”. Poslednje decenije 20. veka jesu pojačale ististiskivanje ljudi iz rada. Izgleda, međutim, da i oni koji su ostali bez zaposlenja, kao i oni koji su ostali da rade, da bi živeli bolje moraju da rade više. Valja reći da su za savremena društva novog milenijuma ostali aktuelni svi pominjani vidovi podele rada i da su stoga na delu i problemi koji su proizašli iz tih vidova podele rada. Izučavanja problema organizovanja „podeljenog rada”, kao i prevazilaženja negativnih društvenih posledica koje nastaju usled deljenja i integriranja rada, ostaju, stoga, suštinski problemi savremene sociologije rada.
[…]
( Silvano Bolčić, Svet rada u transformaciji, Plato, Beograd 2003)
Autor/ica 👤Branko Milić
