Basara: Vučićevi Srblji k’o Cezarovi Rimlji

Foto: Tanjug

Možda Samardžić misli na diktaturu nekada čuvenog vinjaka Cezar.

Bliži se kraj godine, cenjeni publikume, pa ko velim – daj da vidim kakve su mi ocene! Da l’ ću ponavljati? Da l’ ću pasti na popravni? Šta sam dobio iz vladanja? Ide upis na fakultete. I pročaja. U tu svrhu spustim vam se ja u bazu, to jest u komentatorluk, da zavirim u dnevnik. Imao sam, bogme, šta i videti. Jedinica do jedinice! U najboljem slučaju, kako se to nekad govorilo, jedan na dva. I – gle – jedan prijatan izuzetak.

Kolumna „Razrešenije Vasilijevo „ ocenjena sa neverovatnih 4, 77. Umal petica! Čime li sam, zapitah se, zaslužio tako dobru ocenu? Nemoguće je da su baš svi namćori i levaci ustali na desnu nogu ozareni čovekoljubljem. Mora biti da tu ima nešto. Šta li bi to moglo biti, dumao sam i – posle nekog vremena – dodumao. Antiklerikalizam i homofobija, eto uzroka uzornog komentatorskog nacionalnog jedinstva. Ovi sa levice su me, pretpostavljam, podržali zato što sam kritikovao zastranjivanja (dos kora) visokopozicioniranih episkopa, ovi pak sa desnice zato što sam levičarima spočitnuo licemerje. Bune se kad se kad neki inženjer dobije otkaz zbog muželoštva, a ovamo ćute kao zaliveni kada zbog iste stvari propada jedna uspešna crkvena karijera.

Ima li još šta novo? Ima, naravno. Samo sam loše vesti čuvao za kraj. Idu vunena vremena, dame i gospodo. Drž’te se dobro, jer nam se kao kruna svih posrtanja sprema i „cezaristička diktatura“. Tako je bar ustvrdio Koštuničin dopredsednik, nekadašnji klasik yu marksizma, Samardžič. Rečeni je to utvrdio na osnovu izbornih rezultata u opštini Zemun na kojima je njegova stranka, u koaliciji sa Dverima i Žikom Obretkovićem, na jedvite jade prešla cenzus. Evo kako je govorio Samardžič: „Postoje ljudi koji slepo slede ovu vlast, bez obzira na loše uslove života, raspad države iznutra i spolja, na gubitak teritorije, a to su znaci cezarističke diktature.“ U jednom trenutku sam se pomislio: Možda Samardžič misli na diktaturu nekada čuvenog vinjaka Cezar. Jer ako je mislio na onog drevnog Cezara, koga je ubio posinak, Brut, otac brutalnosti, onda je dopredsednik poprilično pobrkao lončiće. Ne znam, doduše, kakvi su za Cezarovog vakta bili uslovi života (bilo je sigurno hleba i igara) , ali je za njegove vladavine rimski narod i senat bio daleko od „spoljnog i unutrašnjeg raspadanja“, a još dalje od bilo kakvih gubitaka teritorije. Naprotiv, ako mene srednjoškolsko pamćenje ne vara, rekao bih da je ubijeni imperator malo proširio granice imperije. Ono fakat, Gaj Julije jeste preferirao malo čvršću ruku, ama valja znati da je i rimska pučina bila stoka jedna grdna. Sve u svemu, cenjeni publikume, nismo mi te sreće da nam zapadne Cezar. Ali zato u Brutovima (i trutovima) ne oskudevamo.