Tako se kalio genocid

Povezani članci

• Theatre de rue
• Zoran Vuletić: Srbija se mora suočiti sa Miloševićevom politikom koja je proizvela Ratka Mladića
• Tomislav Marković ima plan za oslobođenje Kosova: As Tears Go By
• Uroš Pavlov iz Kikinde pobednik “Beseda u Zoranovu čast”
• Basara: Vučićevi Srblji k’o Cezarovi Rimlji
• Knez – Mihailova bi se trebala zvati Ulica Radovana Karadžića

Foto: www.borivojrasuo.com

Nacionalni identitet se kovao u Omarskoj, Sarajevu, Vukovaru, kalio u hladnjačama, a finalnu obradu je pretrpeo u Srebrenici odakle je izašao kao gotov proizvod.

Piše: Tomislav Marković

Srpski književni klan – kao legalna, legitimna i legalistička organizacija sklona legijalizmu – zahteva strogo poštovanje Zakona o javnim nabavkama. Ako pozorišni radnici-neudarnici nisu u stanju da zakon sprovode u delo, neka novac namenjen daskama koje ništa ne znače država preusmeri u naš uvek lojalni sektor, koji već godinama pati u budžetskom zapećku, prepušten okrutnim zakonima tržišne džungle koja ne zna za milost. Svi argumenti koje pozorištarci navode u protestu protiv javnih nabavki ionako idu nama u prilog. Sva ta halabuka o„delatnosti koja reprezentuje nacionalnu kulturu“, o „nacionalnom značaju“, o tome kako su teatri„jedan od temelja očuvanja i izgradnje nacionalnog identiteta”, o tome kako je odsustvo brige o kulturi uticalo “na rušenje nacionalnog identiteta”, kao “i na situaciju u kojoj se na ovakav način borimo za Kosovo” – sve je to jedan običan blablatruć i briga za sopstvenu umetničku guzicu na koju se udara nacionalni žig, ali prekasno. Pa gde ste bili, braćo i sestre, kad je grmelo? Gde ste bili kad se nacionalni identitet čuvao i gradio pisaćom mašinom za mlevenje topovskog mesa, perom i mačem, umom i kamom, ubicom i haubicom?

Ne kažemo da niste baš ništa uradili, bilo je nekoliko teatarskih pokušaja borbe za našu stvar, ali oni se na prste jedne ruke mogu nabrojati. Nasuprot vašem neradništvu, stoje čitave horde pisaca koji su vredno delali. Hiljade bibliografskih jedinica, stotine održanih tribina, preuzimanje odgovornosti na političkim funkcijama diljem srpskih zemalja, uključujući čak i funkciju predsednika Jugoslavije i Republike Srpske – to su dela koja govore da su pisci vazda bili na braniku nacionalnog identiteta, uvek sa svojim napaćenim narodom, pogotovo u trenutku kad je okrnjenom identitetu tesno na sopstvenoj teritoriji pa mora malo da se proširi na okolne zemlje.

Dok ste se vi bavili lažpurlažizmom i ostalim tricama i kučinama, pripadnici našeg klana su samopregorno radili na pripremi rata u kojem će doći do stvaranja tog nacionalnog identiteta do kojeg vam je, navodno, toliko stalo. Prvo smo se bavili autoviktimizacijom koja je dobro poslužila da legitimiše želju za osvetom, kovali smo teorije zavere, konstituisali smo naciju na kosovskom mitu i zavetu, propovedali da je svrha svakog pojedinca da sebe prinese kao žrtvu na oltar kolektivnog identiteta. Zatim smo razvili čitavu metodologiju opravdanja zločina, etničkih čišćenja i genocida, a niko ni hvala da nam kaže. Nacionalni identitet se kovao u Omarskoj, Sarajevu, Vukovaru, kalio u hladnjačama, a finalnu obradu je pretrpeo u Srebrenici odakle je izašao kao gotov proizvod. Mi smo uradili sve što je u našoj moći da taj projekat osmislimo i opravdamo, a neki naši pripadnici su bili i direktni izvođači radova. Dočekali smo da kao nagradu od države koju smo gradili dobijemo skrajnutost i marginalizaciju, da nas nacija koju smo stvorili gurne u budžak, kao da nas se stidi. Dok vama dele budžetska sredstva šakom i kapom, mi smo prinuđeni da se zadovoljimo mrvicama sa bogate trpeze.

Pritom, smešno je i porediti vaše minorne rezultatčiće sa našim grandioznim opusom. Iza vaših ubogih predstavica ostaje tek nekoliko jalovih pohvala u koje ni njihovi autori ne veruju, sale su vam poluprazne, a utisci sa predstava čile iz gledalaca u roku od pola sata. Iza nas ostaju spaljena sela, lelek unesrećenih, srušeni gradovi, masovne grobnice, etnički očišćene teritorije, sveta zemlja natopljena neverničkom krvlju, zgarišta, spališta i stratišta. A iz celog tog krkljanca od mesa, ruševina i kostiju uzdiže se naše remek-nedelo, kruna našeg opusa – velelepna nacija koja se rađa iz pepela i praha, iz ništenja i uništenja, iz tuđe krvi i našeg tla. Naši kukasti tropi postali su sveprisutni vazduh koji puni pluća u junačkim grudima svakom Srbinu, Srpkinji i Srpčetu; naše ideje su već četvrt veka aksiomi koji se ne dovode u pitanje, temelj nacionalnog identiteta u koji smo uzidali desetine hiljada nevinih žrtava.

Posle svih spisateljsko-ubilačkih napora koje smo preduzeli, ne žaleći da u toj borbi damo nebrojene tuđe živote, ostali smo na margini budžetskih zbivanja, a vi ste se priključili na tokove novca od kojih vam se preliva čaša. Da bar ta sredstva oteta od pauperizovanog naroda koristite za nešto pametno, umesto što pravite nekakve bezazlene pseudoestetske zaludice koje žive kraće nego vilin konjic, možda bismo vam i progledali kroz prste. Dobar deo finansijskog kolača netragom nestaje u tamnim lavirintima vaše administracije, a za polzu napaćenog naroda vam pucaju prsluk & outlook. I još ste nezadovoljni, nećete na tender, kurobecate se bez nacionalnog pokrića i, povrh svega, mešate se u naš resor. Čist bezobrazluk! Ali, ako vi nećete, mi bismo vrlo rado da nas država javno nabavlja i tenderiše. Manji deo pisaca je mlatnuo pare na izgradnji nacionalnog identiteta, većina je radila za semenke. Vreme je da se ta vekovna nepravda ispravi. Pozdravljamo vas prigodnom poetičkom parolom: Nikad u budžaku, uvek na budžetu!

U ime Srpskog književnog klana

Dobrica Bećković Štula de Ćosić fon Vitezović Pokolj-Toholj el Đogo-Nogo Pavić i Petrović od Bačve

Otac, majka, stric, ujak, tetka, bratanac, sinovac, šurak, jetrva, pašenog, čukundeda, askurđel, kurajber i, nadasve, svastika nacije