Basara: Svesrpska bol Bana Crvenoga

Za razliku od mene i brojnih kolega po peru koji novindžijsku nezainteresovanost gutamo kao gorku pilulicu, Ćosić – koji vidi oštrije i dalje – odmah skuži u čemu je stvar.

Jučerašnju sam kolumnu pisao tendenciozno. Što reko Bodrijar: postavio sam zamku i čekao da u nju upadne stvarnost, to jest – komentatorluk. A komentatorluk je, vaistinu, naša stvarnost. Ne mogu sad u sitna crevca, ali ako možete – shvatite me ozbiljno, ako ne – nikom ništa. V čjom dakle bylo djelo?

Kad god se oglasim iz bliskih nam inostranstava, to obavezno izazove budnu pažnju cyber-tutumraka. I oni, fakat, idu u korak s vremenom. I oni slede Bodrijarovu metodu: postave mi zamku u koju redovno (ali namerno) upadam. Ovako to funkcioniše: ako li slučajno pohvalim neku inozemnu stvar, pojavu ili ličnost, „patriotski um“ mi momentalno nabije na nos kako ne propuštam nijednu priliku da pljunem po „svemu što je srpsko“. Svaki put kad to pročitam, zatresu mi se gaće, mada me istovremeno zaboli i Crven Ban. Što je, da ne dužim, tema današnje kolumne. Ne Crven Ban, daleko bilo, nego „sve što je srpsko“.

Činjenica je da ja često, rado i žestoko oplajpičim izvesne srpske stvari, pojave i ljude, ali kad – ovako nevičan računu – zašiljim olovku i podvučem crtu, ispada da u najboljem (najgorem) slučaju opljunem jedva četrdesetak srpskih stvari, ljudi i pojava, što je unutar populacije od desetak miliona živućih nas Srbalja ništavno. A opet, fakat je da pljujem „po svemu što je srpsko“ zato što su tih četrdesetak ljudi, stvari i pojava čvrsto ubeđeni da su „sve što je srpsko“. Uzmimo jedan plastičan primer iz serije (lanca, takoreći) Ćosićevih piščevih sećanja. Beše once upon a time neka dramatizacija nekog od mnogih njegovih dela neprolazne vrednosti, ali na konferenciji za štampu povodom premijere ne beše se okupio (po piščevom mnjenju) zadovoljavajući broj novindžija, što je pisca zdravo ucveljilo. Tu ga razumem. I mene bi to ucveljilo. I cveljalo me je sam Bog zna koliko puta tokom karijere. Ali – ne lezi vraže. Za razliku od mene i brojnih kolega po peru koji novindžijsku nezainteresovanost gutamo kao gorku pilulicu, Ćosić – koji vidi oštrije i dalje – odmah skuži u čemu je stvar. To je, kaže, napad na srpsku kulturu. Pa sad vi razmislite: Koji srpski glodur da mu posle takve izjave ne pošalje po trojicu novindžija na promociju ili konferenciju za štampu? Koji to urednički hadžija ima muda da nasrne na srpsku kulturu.

Slično je i sa srpskom politikom. Nadžvrljam recimo nešto protiv Sahibije i eto ti lavine komentara – „pljuje po svemu što je srpsko“. Ali – s druge strane – tu nailazimo na paradoks. Opanjkavajući me da pljujem po „svemu što je srpsko“, komentatori mi istovremeno nabijaju na nos da u patološkoj monomaniji plajpičim „samo“ Koštunicu. Čekajte, more, ljudi. Ko koga ovde zajebava? Može li se istovremeno i „sve“ i „samo“. Reklo bi se da ne može. Ali u stvari može. Četrdesetak pomenutih stvari, ljudi i pojava zaista su sve što je srpsko. Priznajem! Potpisujem! Samo, bando, nemoj da se čudite zašto smo ovako siromašni i zašto – glede toga – svakim danom sve više napredujemo.

Danas.rs