Laslo Marton: Virtuelni svet Viktora Orbana
Povezani članci
- Dva podijeljena pogleda na rješenje sjevernokorejske krize
- Posljedica neplaćanja kredita MMF-u: Bankrot Grčke bio bi najveći bankrot države u povijesti
- Kina uhapsila više novinara nego ijedna druga zemlja
- Nesvakidašnji favorit za gradonačelnika Jekaterinburga
- Senat SAD-a: Bin Salman odgovoran za ubistvo Khashoggija
- Od isturene radionice do globalne gospodarske sile
Bilo je vremena kada su stranci hteli da nas prisile na slobodu, mi smo odabrali nešto drugo…
Ne obraćajte pažnju na to što govorim, nego na ono što činim – predložio je pre desetak godina Viktor Orban diplomatama koji su se akreditovali za Budimpeštu. Mađarski premijer je verovatno mislio da ne rizikuje puno ako prizna da njegove reči i dela nisu uvek usklađeni.
Prevela: Kristina Orovec, autonomija.info
U ovom članku ću prikazati kako je nastao Orbanov virtuelni (iliti alternativni) svet, od čega se sastoji i kako se njegov tvorac koristi njime.
Politički marketing
Sa novim marketinškim tehnikama mađarski trgovinski stručnjaci su se upoznali posle promene sistema 1989. godine. Potrošači pre nastanka takmičenja i tržišne privrede morali su da se zadovolje sa sloganom kao što je „cipele kupujte iz prodavnice obuća“. To je malo kasnije, na kraju starog i na početku novog veka ustupilo mesto takozvanom političkom marketingu, koja je u osnovi bila komunikacija upućena biračima, građena na istraživanju javnog mnjenja. I jedno i drugo je uvezeno iz Amerike, kao roba koja je već bila zastarela u svom zavičaju, i to u svom najprimitivnijem obliku. Štaviše, i jedno i drugo je podvaljeno partijama i političarima po najvišoj mogućoj ceni.
Najglasniji, mada ne i najveštiji izvođači ove tehnike tvrde da nema razlike između marketinga sa trgovinskim ciljem koja preporučuje robe ili usluge i marketinga sa političkim ciljem. „Dovoljno je upakovati i baciti na tržište“ – rekao je prorok Finkelštajn. A ovo nije ništa drugo nego bezobzirna laž. Ulog nije isti. S jedne strane zato što u nadmetanju roba i usluga rizik nije velik: pokazuje se u pobedi jedne marke nad drugim; pobednik povećava svoju prednost na tržištu i svoje prihode, a ostali su primorani da se povuku. U političkom nadmetanju pobednik marketinške kampanje ostvaruje prednost na više godina ili decenija, može da istisne protivnika, može da utiče na budućnost nekog poslaničkog kandidata, grada ili države na takav način da glasač i ne primeti na šta je dao svoj glas. S druge strane, tržišni marketing je strogo regulisan – i to se prvenstveno odnosi na karakteristike oglasa. Distributerima i oglašivačima koji su nametnuli kupcima traljave proizvode mogu se izreći velike novčane kazne, ili – zajedno sa proizvodom – mogu se povući iz prometa. Zabranjeno je napasti konkurenta.
Ne i u politici! Prekookeanski gurui kampanje smatraju da nema potrebe za hvaljenjem sopstvene robe – programa stranke, ličnosti kandidata. Dovoljno je ocrnjivati konkurenta. U izbornoj kampanji treba uvesti teme koje će zaplašiti birače i tvrditi da opasnost dolazi od protivnika. Između istinitih i lažnih tvrdnji nema razlike, zarad cilja svako sredstvo je dozvoljeno.
Je l’ poznato? Naravno da jeste. Došli su iz Amerike i bave se konstrukcijom i održavanjem virtuelnog sveta, tačnije sveta koji je „alternativan“ u poređenju sa stvarnošću. Nedavno preminuli Artur J. Finkelštajn i njegov najbolji učenik Džordž Birnbaum počeli su kod Republikanske stranke, pa su se širili na ostala četiri kontinenta: u Aziji, u Africi, u Australiji i Evropi. Začulo se da su na vrata Viktora Orbana kucali sa preporukom izraelskog premijera Netanjahua.
Mudraci sa divljeg zapada
Pojavljivanjem tandema Finkelštajn-Birnbaum situacija se promenila. Njihovu širom sveta – uglavnom s uspehom – primenjivanu strategiju možemo sažeti na sledeći način:
- Rezultat glasanja se može znati još pre glasanja. Nema potrebe za hvaljenjem sopstvene robe, dovoljno je napastvovati konkurenta i širiti paniku u redovima nesigurnih.
- Zalog pobede jeste crtanje odgovarajućeg đavola na zidu. Možemo proći i sa više manjih đavolčića, ali ipak, apsolutan uspeh donosi Veliko Zlo koje može biti nosilac bilo kakvog/svakog greha.
- Sukob dobra i zla, svetlosti i tame obezbeđuje pozadinu za rasplet drame. Za ovo je potrebno konstantno prepravljanje i ponovno pisanje istorije.
Orbanov uspeh je bio potpomognut zajedničkim dejstvom dva faktora: migrantska „poplava“ 2015. godine i tandem Finkelštajn-Birnbaum. Dodajmo da su izbeglice sa Bliskog istoka koji su stizali preko Grčke, Makedonije i Srbije ciljali Mađarsku isključivo zato što tuda vodi najkraći put prema Nemačkoj i Skandinaviji. Nijedan od njih nije hteo ostati tu. Za vreme šestonedeljne krize taktika Orbanovih na principu klackalice se usredsredila na to da te ljude – koji su bili primorani da prespavaju pod otvorenim nebom, pa zatim bili isterani na autoput – u što većoj meri prikažu kao pretnju. Iako da su olakšali njihov prelazak, kao što se to desilo u Makedoniji, preokret u toj priči bi mogao da bude značajno kraći i banalniji.
Tenziju koja je jačana ratom plakatima i posredstvom medijskih sluga Finkelštajn-Birnbaum je shvatio – i iskoristio – kao nebeski poklon. Mačevi su bili spremni, protivnik se pojavio, vojevanje je moglo da započne. Na čelu vojske je stajao predvodnik koji je upravljao operaciju protiv nametljivaca. Ali njegovi savetodavci su prepoznali da taj neuhvatljiv – jer je brzo nestajao – neprijatelj bez lica može da probudi strah, ali nije dovoljan za podsticanje mržnje i njeno dugoročno održavanje.
Tada je ušao u priču Džordž Soros, koji je u jednoj izjavi upozorio na mogućnost da sa Bliskog istoka i iz Afrike stigne u Evropu milion migranata godišnje. Veoma je važan način formulisanja rečenice, jer je fikcija građena na te dve reči: milion i Evropa. Soros je pristizanje migranata smatrao nepoželjnim, ali ga je prihvatio kao činjenično stanje. Istovremeno s tim, više nemačkih i francuskih ekonomista i stručnjaka za populaciju je obelodanio svoje mišljenje rekavši da je organizovana migracija, koja je u skladu sa potrebom za radnom snagom određene države – poželjna. Bilo je dovoljno sročiti Soroseve reči sa izjavama ostalih i dodati delatnost civilnih humanitarnih društva, pa projektovati crte Sorosovog lica na fantomsku sliku Zla. Na taj način tandem Finkelštajn-Birnbaum je našao „onu osobu koja ne samo da upravlja nad finansijskim kapitalom koja napada Mađarsku, nego je i njegovo otelotvorenje“. „Soros je bio najjednostavniji među svim našim proizvodima. Samo ga je trebalo upakovati i baciti na tržište“ – rekao je kasnije Birnbaum. U svom napadu iskrenosti ćutao je samo o jednoj osobini „produkta“ (tačnije: nije hteo da zna o njemu). Otelotvorenje finansijskog kapitala, Džorž Soros je – Jevrejin. Baš kao i Trockijevo oličenje, Emanuel Godštajn, u Orvelovom romanu „1984“.
Proizvod lansiran na tržištu
Otelotvoreno Zlo po prirodi nikada ne miruje. Njegov cilj nije ništa manje nego velika zamena stanovništva. Bele ljude, narode hrišćanske veroispovesti u Evropi treba zameniti sa ljudima islamske veroispovesti i crnije puti (po mogućnosti crncima)… U njihovu odbranu treba reći da fantazmagorija o velikoj zameni stanovništva ne proističe od Finkelštajna i Birnbauma, nego je nastala u mašti predstavnika fašističke radikalne desnice, Francuza Renoa Kamia. U njegovoj domovini on je toliko prezren, da ga ne citiraju čak ni formacije koje parlamentarnim putem teže ka vlasti, kao što je na primer Nacionalni front.
U Fidesovom tumačenju prva lokacija zamene stanovništva je, naravno, Mađarska. Zašto? Zato. Proizvod nije za samo jednu upotrebu, nikad ne zastari, može se obogatiti novim karakteristikama i može se plasirati na mnoga tržišta širom globalizovanog sveta. Pročulo se da su prošle godine Orban i njegovi stratezi dugo tražili novog žrtvenog jarca koji bi bio još lakši za upotrebu, ali nijedan nije prevazilazio lik koji je iskočio iz glave Finkelštajn-Birnbauma. – Nema nam druge, Soros ostaje – odlučio je premijer na kraju.
Jedna stvarna i jedna virtuelna Mađarska stoje jedna pored druge. U stvarnosti, 5 do 7 odsto stanovništva je išao za migrantima u Zapadnu Evropu. Jedna trećina onih koji su ostali kod kuće samo preživljava ne uspevajući da izmiri ni osnovne potrebe, najmanje 100.000 dece gladuju, deda mraz godišnje odnosi u raj stotinak ljudi smrzlih na ulici. Funkcionalni analfabeti (koji su jednom naučili abecedu, ali su je zaboravili) za jedan džak krompira glasaju za sopstvene kasapine.
„Poluazijski“ (kopirajt Viktor Orban) stanovnici virtuelne Mađarske živeći među oblacima štite svoj identitet od potpuno azijskih hordi, a nedeljom i praznicima zarad svog neprekidnog rasta i napredovanja igraju ples radosti. Zapadna Evropa je svojevremeno primala izbeglice posle suzbijene revolucije kao heroje, a danas gleda na naše vođe sa neskrivenim prezirom, ali nije važno, ni gospodin premijer ne voli Brisel, lepše mu je u Astani preimenovanom u Nursultan.
Bilo je vremena kada su stranci hteli da nas prisile na slobodu, jednakost i bratstvo. Mi, Gok-Turci zakleli smo se na nešto drugo: „Rat je: mir. Sloboda je: ropstvo. Neznanje je: snaga.“