ENG
O slobodi lupetanja
Autor/ica
Povezani članci
Kada je Džon Stjuart Mil pisao o slobodi govora, tvrdio je da ona predstavlja nužan uslov za društveni napredak i pobedu istine. Tek izložena slobodnoj kritici sa svih pozicija, različita mišljenja se mogu potvrditi kao tačna. Štaviše, sloboda se mora garantovati čak i pogrešnim mišljenjima, jer će jedino u susretu sa kritikom ona moći da se isprave. S druge strane, pobijajući ih, ispravna mišljenja postaće obrazloženija i utemeljenija.
Danas se ređe poseže za ovim epistemološkim opravdanjem slobode govora, pre svega zato što danas postoji znatno manje optimizma u pogledu mogućnosti da se širokom javnom raspravom dođe do istine. Danas znamo mnogo više o retoričkom dejstvu govora, manipulaciji i populizmu – govor ne ubeđuje samo argumentima, već i svojim iracionalnim efektima. Pored toga, postoje vrste govora koje uopšte ne ciljaju na istinu, ono što Hari Frankfurt naziva „baljezganjem“ – marketing je svakako najbolji primer. Konačno, postoji i govor koji cilja na istinu, ali ne barata argumentima, niti pak reaguje na argumente – primer bi mogao biti konspirološki govor. Kakva je epistemološka vrednost hiljadu puta ponovljenih laži o judeo-masonskoj zaveri? I vredi li argumentima ubeđivati one koji su već i samo postojanje činjenica koje se ne uklapaju u njihovu konspirološku teoriju, u stanju da objasne samom tom teorijom? Kao u vicu: ako nikada niste videli slona na drvetu, to samo znači da se dobro sakrio. Na isti način, ako nema dokaza za judeo-masonsku zaveru, to samo dokazuje njenu snagu i sveprisutnost.
Pa ipak, ovo ne znači da se onima koji lupetaju može uskratiti pravo na slobodu govora. Dajući im ovo pravo, mi poštujemo njihovo jednako ljudsko dostojanstvo. Svako ima prava da živi onako kako smatra da treba, a to znači i da veruje u ono što smatra ispravnim, kao i da svoja uverenja slobodno iznosi i o njima raspravlja. Ne zato što ovo u konačnom vodi istini – moguće je da u mnogim slučajevima uopšte ne vodi – već zato što bi oduzimanje ovog prava bilo u suprotnosti sa osnovnim principom liberalne demokratije – principom jednakog dostojanstva svih njenih građana.
Pravo na slobodu govora, dakle, uključuje i pravo na lupetanje. Srećom, ovo pravo ne podrazumeva i pravo na državno finansiranje ovog lupetanja. Svako ima pravo da bude zaveden, naivan, paranoičan, ili prosto glup. Niko međutim nema pravo na korišćenje državnih medija kao svog privatnog megafona, a posebno ne u svrhu širenja konspiroloških teorija, paranoičnih scenarija i moralne panike.
***Onomad, kada se u Srbiji vodila jedna od mnogih rasprava o „Farmi“ i njenom uticaju na društvo, svi koje su pitali za mišljenje, unisono su se složili u osudi ove emisije (dođe čoveku da se zapita, ko to uopšte gleda ako već svi osuđuju), svi osim anonimnog komentatora sa sajta RTS-a, čiji dirljivi apel zaslužuje da bude prenesen u originalu: „Mi Gastarbajteri iz Pariz, Svajcursku, Austriu, Italiu se ocaravamo sa takve emisije.Ako vi u Srbiju to necete vise da gledate bar nemo da nam ukidate Pink na satelit ,pustitene da uzivamo.”[1] Na taj me je komentar podsetila peticija znamenitih intelektualaca iz dijaspore, upućena na adresu predsednika Srbije, Borisa Tadića, a kojom se zahteva vraćanje emisije „Atlantis“ na program Radio Beograda 2.[2]
Među potpisnicima peticije, nalaze se i profesori i doktori nauka iz San Dijega i Berklija, iz Toronta i Vankuvera. Pitam se, pišu li ovi vrli akademici pisma i šefovima svojih novih domovina, a u vezi sa vraćanjem emisija o masonskoj zaveri na program državnog radija? („Kakvog radija?“, zbunjeno bi se počeškao po glavi Obama pokušavajući da dešifruje ovu kriptičnu poruku.) Ili pak znaju da bi ih tako nešto učinilo smešnim u očima javnosti, kolega i sugrađana, pa ovakve izlive ljubavi za slobodu državno-sponzorisanog konspirološkog govora čuvaju samo za prepisku sa maticom? „Mi Gastarbajteri iz Berkli,San Diego,Taranto,Vankufer se ocaravamo sa takve emisije.Ako vi u Srbiju to necete vise da slusate bar nemo da nam ukidate Atlantis na satelit ,pustitene da uzivamo.“ I možda je upravo to rešenje – prebacivanje narečene emisije na neki privatni satelitski program (možda, zašto da ne, upravo onaj Pinkov). Pa da ljudi mogu siti da se nauživaju, kad već tol’ko vole.
ATLANTIS: Ezoterijska društva, svetska vlada, masoni, iluminati, nova religija, Astana
Autor/ica
