ENG
Srpski narod protiv Rio Tinta ili o lažnim istorijskim analogijama
Autor/ica 👤Aleksandar Pantović
Izdvajamo
- U jednom razgovoru Petra Stambolića i Kardelja, ovaj poslednji navodi da Slovenci manje putuju posle rata, na šta mu Stambolić odgovara da kada bi u njegovom selu, seljaci pre rata videli tragove cipela u blatu, pomislili bi da žandar prolazi. Seljak je išao u opancima ili bos. U biti niko nije žalio za svetom koji nestaje, niko nije žalio za nekakvom La Belle Epoque. Niko od njih nije želeo povratak u svet kaljavih ulica, kuća pokrivenih šindrom i slamom, okivajućeg siromaštva. Nije se fantaziralo o mističnoj vezi čoveka i prirode. Ideja razvoja podrazumevala je neprestanu borbu čoveka protiv sila prirode, koja je u određenoj fazi značila i sukob između ekonomskih klasa.
Povezani članci
Foto: screenshot youtube
Nemam ništa protiv ekoloških demonstracija. Građanstvo Srbije bi trebalo da ima veliku potrebu za njima, ali dok gledam trenutne ipak mi nekako izgledaju limitirane, ideološki ograničene i dominantno antizapadne. Jedina dobra stvar koju bih primetio je da se ekipa na vlasti koja računa u svim poslovima na svoju nesmenjivost, osetila malo uzdrmana. Prosto se pitam otkud sa toliko pasije demonstrirati protiv Rio Tinta u ime ekologije, dok se ispred nosa već dešavaju daleko gore stvari po prirodni okoliš, koje se trpe ćutke i bez izgleda i namere da se uradi nešto na tom planu, čak iako se realizuju ciljevi protesta koji podrazumevaju odlazak ove rudarske kompanije? Izgleda da nije bitno šta se radi, već ko to radi, a sama ta činjenica govori o ekologiji kao propratnoj temi, ukrasu. A ako zazivate borbu protiv okupatora, protiv korupcije, ipak bi pošteno bilo služiti se valjanim istorijskim analogijama, drugačije izgledate naivno i zlonamerno.
U Srbiji se podigla velika bura oko otvaranja rudnika kompanije Rio Tinto u dolini Jadra. Već neko vreme se čini kako sadašnja nomenklatura uvek pronađe recept kako da umrtvi proteste. Međutim, ono što se do skora dešavalo, hiljade ljudi na ulicama, blokade, sukobi na barikadama, sve liči na dugo nakupljano nezadovoljstvo, koje je eksplodiralo oko ekoloških protesta. Ovde mi je prevashodno pažnju privukla ikonografija otpora, ono što se moglo videti u spotu u kome se pojavljuju poznati glumci, zazivajući dugu srpsku tradiciju otpora okupatoru, od srednjeg veka pa do modernih vremena. Samo ime jednog od slogana glasi „Marš sa Drine“. Ovo evociranje tradicije srpskih ratnika, „Solunaca“ je postalo opšte mesto u srpskom javnom prostoru i koristi se za svakojake potrebe. Tu se pominje kako smo kao narod uvek ustajali protiv nepravde dok se pred našim očima ređaju fotografije srpske vojske verovatno iz Prvog svetskog rata. Ono što se valja zapitati koliko u ovom slučaju može da koristi i odgovara ova ratnička tradicija? Kakvo društvo su kreirali “Solunci”? Da li bi ljudi koji maštaju o “jurnjavi po ulicama”, “razvlašćivanju bande”, upotrebljavajući revolucionarnu retoriku, mogli da pronađu nešto u ovom istorijskom primeru? Ekološki problemi savremene Srbije su većinom problemi korupcije, problemi nedostatka transparentnosti i nedostatka svesti. Čak i ako uračunamo objektivne okolnosti razorene, siromašne zemlje, prva Jugoslavija je bila poster boy koruptivnog, nasilnog i bahatog činovništva. U velikoj meri je ta činjenica i doprinela načinu na koji se percepirala nova država u krajevima koji su nominalno trebali smatrati oslobođenim. Stanovništvo je novu državu identifikovalo sa činovništvom sa kojim je imalo neposredno iskustvo. Uspesi komunista, otvoreno revolucionarne partije, na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920. u krajevima poput Makedonije ili Crnoj Gore (u Crnoj Gori su dobili 38% svih glasova) dovoljno govore o takvoj atmosferi. Ko nema vremena za neku ozbiljniju istoriografsku literaturu, neka samo letimično pređe preko optužbi koje ređa inače dobronamerni Arčibald Rajs u svom pamfletu “Čujte Srbi.” Zloglasni Rade Pašić se pojavljuje svuda od liferovanja hrane vojsci i mešanja peska i brašna, učestvovanja u isplati ratne odštete SHS. Još zloglasniji Puniša Račić temeljno tamani šume manastirskog dobra manastira Dečani, pod izgovorom da je oslobodilac i potomak srpskih kraljeva. Ovo je samo kratak isečak, kroki. Na to bismo mogli da dodamo katastrofalan položaj žene, koju građanski zakonik svrstava u isti red sa maloumnicima i raspikućama glede poslovne sposobnosti. Političke progone i ubistva. Svetozar Pribićević, koju je u svojoj prvobitnoj inkarnaciji bio bič Beograda, u kasnijoj fazi prešavši u opoziciju sa Radićem, piše kako je u toj Austro – Ugarskoj njega iako je u Zemunu prizivao kraj monarhije, od progona štitio poslanički imunitet, dok je u ovoj nazovi oslobođenoj zemlji meta konstantnih progona. Stoga primetićemo, da nije baš najsvrsishodnije pozivati se na Solunce i koristiti Marš na Drinu i sličnu ikonografiju kada tretiramo problematiku trenutne situacije i pozivamo na otpor i borbu protiv korupcije.
Postoji na ovom prostorima još jedna tradicija, namerno zanemarena, koja se nasilno gura u zaborav, iz koje ako bi se želelo pozivati na otpor imalo daleko više da se crpe u sadašnjem trenutku. Do koje mere je revizionizam prodro u sve strukture govori i to da je ovo skoro tabu tema sada. Kako je sad to popularno reći nećemo više podele na četnike i partizane. Ovde nije značajna samo beskompromisna borba, već potpuni osećaj samostalnosti i samouverenosti koji je iz toga proizilazio kod jugoslovenskih partizana. Tito je mogao odlučno saopštiti Staljinu na sastanku 1944. da bi njegove jedinice Englezima pružile najodlučniji otpor ako bi se ovi pokušali iskrcati na jugoslovensko tlo bez odobrenja. Antifašistička borba i revolucija su ozbiljne stvari. Dodatno ovde govorimo o ljudima koji su u jednom trenutku bili avangarda staljinizma, koji su neposredno nakon rata 1946. obarali američke tj. savezničke avione jer su smatrali da povređuju jugoslovenski vazdušni prostor. O ljutim komunistima i staljinistima, koji su se da bi očuvali tekovine svoje revolucije usprotivili onome koga su tako obožavali i u koga su sa toliko strasti verovali. Korisno je pogledati epizodu sa mešovitim jugoslovensko – sovjetskim preduzećima neposredno nakon rata, od kojih su uspostavljena dva na teritoriji FNRJ „Juspad“ i „Justa“, koja su davala Sovjetima praktično monopol u rečnoj plovidbi i civilnom vazduhoplovstvu, modelom prema Staljinovim rečima koje navodi Dedijer, podesnim za „satelitske zemlje“ kako bi se kontrolisale strateške industrije preko sovjetskog rukovodstva osnivanjem preduzeća praktično izuzetih od domaće jurisdikcije. Zapelo je oko osnivanja mešovitog društva za dobijanje i preradu nafte čime bi SSSR praktično kontrolisao naftnu industriju i rudarstvo na teritoriji Jugoslavije, što je opasno žacnulo sovjetsko rukovodstvo. Ovaj primer se navodi, pošto je svaka sličnost sa sadašnjom situacijom namerna, jer jugoslovenskim komunistima, iako fanatično opčinjenim likom i delom Josifa Visarionoviča Staljina i mitskim pričama o uspesima SSSR-a, nije padalo na pamet da prepuste eksploataciju zemlje Sovjetima čime bi izgubili sopstvenu mukom stečenu nezavisnost. Briga koja izgleda nije mučila srpsko rukovodstvo 2008. kada je NIS prodat državi Rusiji po veoma nepovoljnoj ceni, uz prava eksploatacije i istraživanja. Ovde nije mesto da ulazim u razloge takvog ponašanja, ali ono što imam nameru je da ovim primerom i paralelom pocrtam protivrečnosti današnjih ekoloških protesta protiv rudarenja u dolini Jadra, protivrečnosti koje se manifestuju i kao ideološka pozicija. Jer vidimo ekološke aktiviste, spremne da oćute i pređu preko ponašanja Ziđin grupacije i otvaranja rudnika Čukaru Peki koje se već dogodilo 2021[1]. Rudnika koji će prema proceni nekih ekoloških grupa imati ogromne posledice po okolinu na ionako neuralgičnoj tački ekološke devastacije, na evropskom nivou. Imamo i već pomenuti NIS koji u potrazi za naftom i gasom trajno lišava severnu pokrajinu pijaće vode.[2] O tome ni reči, ili tek sporadično. Izgleda da je pogled naših aktivista usmeren samo na jednu stranu. Imamo situaciju gde merne stanice mere rekordne nivoe zagađenosti vazduha, ali kvalitet vazduha kao jedan od najvećih ekoloških problema potpuno je skrajnut, jer nema taj emotivni naboj koji izaziva protest protiv multinacionalne kompanije. Čulo se skoro priznanje ministra Momirovića kako oko 90% otpadnih voda odlazi direktno u reke.[3] U svim ovim slučajevima zahteva se sistemska analiza, preduzimanje konkretnih mera, možda i priznanje da ne postoje savršena rešenja već samo oportunitetni trošak, za koji neko mora da preuzme odgovornost. I dok se ova lavina valja, i tu je pred našim vratima, mi uporno čujemo samo rudnik “Rio Tinto”, koji još nije ni počeo sa radom. I upravo ovde se nalazi suštinska ograničenost ovih protesta, u njihovoj nemogućnosti da probiju ideološku barijeru i rekao bih, prvi razlog zašto nećete u parolama i propagandi pronaći poređenje sa NOP-om.
Drugi razlog je što se borba i pobeda u Drugom svetskom ratu ostvarila uz pomoć i saradnju drugih jugoslovenskih naroda. Proglasu KPJ sa početka rata, ne verujem da bilo koji pošten istoričar ima šta dodati ili oduzeti. Ali prizvati tu analogiju znači oduzeti snagu čitavom narativu krvi i tla koji se tako zalepio uz priču o ekologiji, maltene od samog nastanka tog pojma. O narodu, o njegovoj svetoj zemlji, o nekakvoj predindustrijskoj Arkadiji. Pa tako čak i u pesmi koja treba da služi kao himna protesta, JBG od Marčela, umetnik prvo obezbeđuje sebi pravilnu identifikaciju da nije famozni “Drugosrbijanac” i da nije iz kruga dvojke, i da samim tim ima legitimno pravo da protestvuje i kritikuje. Ne mislim ovde da ređam optužbe na račun repera, već da konstatujem da čak i u najblažoj, nekakvoj levo orijentisanoj verziji, opet mora da se obezbedi oznaka nacionalno odgovornog umetnika. Imali smo prilike čuti i Sava Manojlovića jednog od vođa demonstracija u TV duelu kako dokazuje da je ipak na pravoj liniji po pitanju Srebrenice ili Kosova, da tu nema bojazni, da ipak razmišlja “zdravo”, i da to nisu neka fundamentalna neslaganja, kojim bi ga trenutna vlast ili javnost mogla skora pa žigosati kao izdajnika, u slučaju da dozvoli sebi da prevali preko usta to da nazove Srebrenicu genocidom.
I treći razlog je taj što je partizanski pokret ideološki pripadao tzv. naučnom socijalizmu, što su verovali u ideju industrijskog razvoja kao bekstva od bede, koju je ogromna većina njih tako lično iskusila. U jednom razgovoru Petra Stambolića i Kardelja, ovaj poslednji navodi da Slovenci manje putuju posle rata, na šta mu Stambolić odgovara da kada bi u njegovom selu, seljaci pre rata videli tragove cipela u blatu, pomislili bi da žandar prolazi. Seljak je išao u opancima ili bos. U biti niko nije žalio za svetom koji nestaje, niko nije žalio za nekakvom La Belle Epoque. Niko od njih nije želeo povratak u svet kaljavih ulica, kuća pokrivenih šindrom i slamom, okivajućeg siromaštva. Nije se fantaziralo o mističnoj vezi čoveka i prirode. Ideja razvoja podrazumevala je neprestanu borbu čoveka protiv sila prirode, koja je u određenoj fazi značila i sukob između ekonomskih klasa.
Da sumiramo, nemam ništa protiv ekoloških demonstracija. Građanstvo Srbije bi trebalo da ima veliku potrebu za njima, ali dok gledam trenutne ipak mi nekako izgledaju limitirane, ideološki ograničene i dominantno antizapadne. Jedina dobra stvar koju bih primetio je da se ekipa na vlasti koja računa u svim poslovima na svoju nesmenjivost, osetila malo uzdrmana. Prosto se pitam otkud sa toliko pasije demonstrirati protiv Rio Tinta u ime ekologije, dok se ispred nosa već dešavaju daleko gore stvari po prirodni okoliš, koje se trpe ćutke i bez izgleda i namere da se uradi nešto na tom planu, čak iako se realizuju ciljevi protesta koji podrazumevaju odlazak ove rudarske kompanije? Izgleda da nije bitno šta se radi, već ko to radi, a sama ta činjenica govori o ekologiji kao propratnoj temi, ukrasu. A ako zazivate borbu protiv okupatora, protiv korupcije, ipak bi pošteno bilo služiti se valjanim istorijskim analogijama, drugačije izgledate naivno i zlonamerno.
[1] https://you.wemove.eu/campaigns/save-cukaru-peki
[2] https://www.cins.rs/vojvodina-stotine-naftnih-busotina-i-najlosija-voda-za-pice/
[3] https://www.danas.rs/vesti/drustvo/momirovic-oko-90-odsto-otpadnih-voda-odlazi-u-reke/
Autor/ica 👤Aleksandar Pantović
