Naša vesela apokalipsa

Kraj istorije, kraj ljubavi, kraj ideologije… svuda lesevi, svuda groblja, a posle ipak dolazi do vaskrsenja
Lesek Kolakovski

Prva kola s motorom s unutrasnjim sagorevanjem dostigla su manje-vise istu brzinu kao i dobar konj.* Parna lokomotiva bila je nesto brza. Danas citamo da je konstruisano vozilo koje je probilo zvucnu barijeru. (Zbog cega? Ne zna se; jer, izracunato je da je prosecna brzina automobila u Londonu u spicevima ista kao u vreme kraljice Viktorije, kada su postojala samo kola s konjskom zapregom i kocije.) Od pocetaka ljudske vrste do polovine DzIDz veka brzina putovanja ostala je nepromenjena, popravila se tek krajem veka, da bi se stiglo do onoga do cega se danas stiglo.

Slicna ubrzanja vidimo u razlicitim oblastima civilizacije. Pratimo – istina cesce uznemireni nego prijatno uzbudjeni – razlicite krivulje rasta, od kojih su neke tumacenja, u razlicitim oblastima zivota: stanovnici zemlje, kolicina stetnih produkata u vazduhu i vodi, prestupnistvo (s koriscenjem nasilja ili bez njega), brzina kretanja, proizvodnja knjiga, casopisa, filmova, broj televizijskih kanala, ogromne metropole, dzinovski univerziteti, koji onemogucuju administriranje, gigantski aerodromi, tako da sa zebnjom razmisljamo o buducnosti. Ekstrapolacije su, naravno, lake, ali beskorisne, jer smo svesni da te krivulje ne mogu rasti beskonacno; mogu, recimo, preci u krivu S ili se katastrofalno slomiti. U stvari, ne znamo koja je od tih dveju mogucnosti verovatnija; u svakom slucaju prognoze demografa i hemicara nisu utesne.

Evo jednostavnog primera: zamislimo da jednoga dana stanovnistvo Kine i Indije dostigne isti zivotni standard koji je dostigla Zapadna Evropa i iste gradjanske slobode. Svaki stanovnik tih dveju zemalja, kojih je danas oko dve milijarde, moze da pozeli da bar jednom u zivotu poseti Englesku, sto nije nikakva ekstravagantna zelja. Da bi se to ostvarilo moramo zamisliti koliko aerodroma velicine Hitroa treba izgraditi. Ti aerodromi se nece izgraditi, jer ne mogu; prema tome, snovi Kineza i Indusa ostace neostvareni.

Bertrand Rasel je jednom prilikom rekao da su njegova deca rodjena u XX veku i da zbog toga nikada nece spoznati sta je to sreca. Na ovu opasku imamo zelju da odgovorimo da je »sreca« mozda dobra rec za opis zivota visoke aristokratije u viktorijanskoj Engleskoj, ali da sumnjamo da siromasni slojevi pominju to vreme s istom nostalgijom. Ovakav odgovor moze se ciniti prirodnim, cak banalnim, ali ne sasvim ubedljivim. Sa sigurnoscu ni sreca ni patnja ne mogu se kvantitativno meriti – i svejedno je da li srecu shvatamo kao pozitivno stanje duha ili kao sto to cini Sopenhauer – kao odsustvo patnje.

Kratak pogled na vek koji se upravo zavrsava ne govori zdravom razumu da se globalna masa patnje smanjila u poredjenju s proslim vekom, cak ako uzmemo u obzir ono sto su medicinske nauke ucinile na ublazavanju fizickog bola. Bez kolebanja mozemo reci da nijedan vek dosad nije video toliko ljudi koji su stradali u masakrima – ne samo u apsolutnim vec i u relativnim brojkama: koje su usmrtile vojske u dva svetska rata i stotinama manjih, u logorima smrti ili za vreme velikih gladi. Genocidi nisu pronalazak naseg veka, medjutim, on je izmislio rec, odnosno doslo je do napretka u oblasti tehnike usmrcivanja. Pokolji velikih razmera ne moraju da koriste sredstva poput gasnih komora ili vestacki izazvane gladi, dovoljni su primitivni instrumenti, kakvi su macete u Africi. Umetnost mucenja i dalje cveta, o cemu svedoce izvestaji koncentracionih logora ili zatvora u Kini. Zbog cega sam svoju refleksiju zapoceo razmisljanjima o povecanju brzine putovanja? Smemo da zakljucimo da je taj napredak spadao u odlucujuce okolnosti koje su dovele do promena savremenih drustava i mentaliteta; isto tako doprineo je nestanku »zajednice«, koju danas svi oplakuju, nestanka, kojem se ne bez razloga pripisuju razne katastrofe nase civilizacije, kao i epiteti dostojni hvale. Primecujemo da ovi lamenti traju preko dve hiljade godina i da su zapoceli u vreme kada su se stanovnici najrazvijenijih regiona sveta preseljavali istom brzinom kojom i njihovi neolitski preci. Poslednje decenije obogatile su ove lamente novom reci communautarisme, koja nije nista drugo nego opsti naziv za ista jadanja, pri cemu sufiks »izam« maglovito sugerise (i pogresno) da oni sto koriste tu rec znaju sta treba ciniti da bi se vratili nazad i ponovo stvorili lepotu istorijske proslosti. Ta jadanja su razumljiva i veoma dobro utemeljena, ali se gubitak cini neizlecivim.

Poznati su nam anti-science-fictions, ciji tvorci sanjaju o povratku prostom zivotu pre pronalaska elektricne struje (sekta Amisa u Pensilvaniji, radikalna struja holandskih menonita, koji zive bez traktora i automobila, obradjuju zemlju rucno i zive sasvim podnosljivo, mada valja pretpostaviti da su se i mentalno zaustavili u DzVII veku). Setimo se divnih filmova Zaka Tatija u kojima se podsmeva napretku; u jednom od njih prikazane su dogodovstine jednog postara, kome je objasnjeno da treba da oponasa dostignuca Amerikanaca i on neumorno vozi svoj bicikl, ponavljajuci energicno: »rapidité, rapidité«!

Upravo je brzina, kako nam se cini, upropastila mitski, sakralni prostor, uklopivsi ga u racionalne strukture: bez tog prostora svemir ne moze ljudima da otkrije svoj skriveni smisao – tumaci nam Mirca Elijade. Mi vec zivimo u kartezijanskom prostoru, moje selo nije vise centar svemira. Zahvaljujuci mitoloskom prostoru percipirani su zakoni i fundamentalne norme zivota, kao zakoni ustava samog bitisanja, a ne kao nesto sto su ljudi proizvoljno stvorili. Izgubili smo i to uverenje u prirodni zakon (ili smo ga unistili). Uostalom, izgubili smo ga znatno ranije, pre nego sto nam je tehnicki napredak podario vrtoglavu brzinu, kojom se ponosimo. Prosvecenost je unistila tu veru, a time i osnove nase moralne sigurnosti, a ubrzo i sigurnost saznanja; jedno i drugo podrio je skepticki racionalizam.

Prema tome, treba li osudjivati Prosvecenost? Mnogi danas to cine, pre svega, mada ne iskljucivo, iz perspektive hriscanstva (Erik Fogelin je medju tim kriticarima najpoznatiji, najradikalniji i najnemilosrdniji). Iz te perspektive Prosvecenost se u osnovi definise kroz neprijateljski odnos prema hriscanskoj tradiciji. Kako neprijatelji kazu: bio je to idolopoklonicki, polugnosticki projekat samospasenja coveka unutar sveta; nezamisliv je bilo kakav sporazum Prosvecenosti i hriscanstva. Prosvecenost je uzdizuci coveka na nivo potencijalnog svemocnog stvaraoca istog degradiralo na nivo zivotinje; jer je razlikovanje dobra i zla zamenjeno kriterijumima utilitarnosti. Fundamentalne veze, koje su ucvrscivale ljudsku zajednicu – porodica i religija – ismejane su i nasilno raskinute.

Kratko receno, Prosvecenost je velika katastrofa kulture. Ljudsko postojanje svedeno je na cisto prirodna odredjenja, a time su ljudska bica postala zamenjiva kao cigle u zidu: na kraju, tako su polozeni temelji DzDz-vekovnog totalitarizma.

Iako je obicaj trazenja u Prosvecenosti izvora svih uzasa i nesreca u nasem veku prilicno rasiren, nije stekao monopol, cak ni u hriscanskoj literaturi. Cesto se istice da su ideje vodilje Prosvecenosti, iako iznosene u nehriscanskom ili antihriscanskom kontekstu, istorijski hriscanskog porekla. Tu spada ideja o pravima coveka i jednakosti polova; medjutim, tesko je takve korene pronalaziti u ideji o religioznoj slobodi ili slobodnoj reci. Konfrontiranje tih dveju tradicija, koje nije ni prijateljsko ni neprijateljsko, navodi na misao da je rimska crkva u prilicnoj meri odbacila tradiciju, koja je glavnog neprijatelja videla u liberalizmu.

Da li je stvarno tako? Nije sigurno, cak ako bi za to postojala dobra volja, koje cesto nema. Ako definiciju Prosvecenosti svedemo na kantovski minimum, na naizgled nevin slogan sapere aude, nailazimo na jezgro trajnog i neuklonjivog sukoba. Ovaj slogan, ako ga se dosledno drzimo, ne samo sto pretpostavlja da razum ima prava da svuda, gde hoce, prodre, vec i da ima monopol na odlucivanje o pravosnaznosti svih pitanja i svih odgovora, koji se mogu pojaviti u nasoj misli, kao i da su kriterijumi pravosnaznosti utvrdjeni u odnosu na korpus ucenja, koje u datom trenutku postoji.

Istina je da je ova scijentisticka (jer se ne moze reci naucna) doktrina bila neophodna za procvat naucnog znanja u novom veku, ali da je najociglednije bila protiv hriscanstva, protiv svake religije, s obzirom da religija u svim svojim varijantama svoju snagu i pravosnaznost crpe iz nasledjene tradicije otkrivenja bozijeg. Jer, ne postoji nista poput racionalne religije, a ako, recimo, postoji racionalisticka religija, onda je to upravo Prosvecenost.

Takozvana sekularizacija ili sirenje ravnodusnosti prema veri mislim da se ne moze protumaciti sukobom sadrzaja nauke i sadrzaja vere. Takvi sukobi, koje crkva danas zali, pojavljivali su se u proslosti; medjutim, nismo, bar u vecini slucajeva, umovi koji se u nacinu misljenja pridrzavaju pravila scijentizma; sujeverni smo, razna apsurdna verovanja ili cak veoma opasna bez ikakvih ograda se sire u svetu, zakljucno medju obrazovanima. S druge strane, citamo brojne knjige koje su pisali naucnici, pravi fizicari, koji nam objasnjavaju da savremena fizika i kosmologija ne samo sto ne ruse Boga vec pruzaju argumente u Njegovu korist. U toj ravnodusnosti po svoj prilici rec je o necem jednostavnijem. Promenila se hijerarhija potreba i satisfakcija. Nauke nam pruzaju dodirljiva, merljiva dobra, dok nam vera daje duhovna dobra, koja su nevidljiva – poverenje u zivot, sigurnost, da smo pod zastitom Providjenja; mada ne cini da budemo bolje snabdeveni zemaljskim dobrima. Takva duhovna mutacija sigurno povlaci za sobom i odredjenu cenu, koju smo spremni da platimo.

Prema tome, vidimo kako se Prosvecenost okrece protiv same sebe. Retrospektivno, taj samoubilacki pokret mozemo pratiti negde od DzVIII veka, odnosno od Dejvida Hjuma: pravila empirizma koja je izlozio na kraju su postala osnova epistemoloskog nihilizma, koji nema nikakvih razloga da brani pojam istine u tradicionalnom smislu. Ako nam prakticni razlozi iskljucivo dopustaju da o svetu donosimo sudove koji izlaze iz okvira pojedinacnih percepcija, ideja istine ne sluzi nicemu; kriterijumi utilitarizma podjednako odgovaraju nauci kao i svakodnevnom zivotu.

Prosvecenost je isto tako bila odvazna i neumoljiva teznja ka istini – istini do kraja, onako kako je zahtevao isti Dejvid Hjum – istini, koja je suprotstavljana religioznom sujeverju, hriscanskim mitovima, tradiciji ili istoriji kao izvorima sigurnosti. Vidimo kako je ta borba za istinu u laickoj kulturi ipak dospela u kulturni corsokak, u kojem treba da se suprotstavimo, mada praznih ruku, novoj situaciji: odsustvu istine, njenoj degradaciji, pragmatistickim pravcima, starim zabludama. Ista ta filosofija, koja je usmrcivala istinu proklamuje neogranicenu toleranciju prema svakoj vrsti »jezickih igara« (ili misljenja, verovanja, doktrina), koje se ljudima cine korisne. Rezultat mozemo procitati u izreci Karla Krausa: Sve je istina i obrnuto.

Da li je istina umrla? Ne zurimo s takvim prigovorom. Toliko elemenata nase civilizacije ne samo sto je osudjeno na smrt vec je i efektivno giljotinirano, a kasnije – vidimo da su zivi i zdravi.
A sta reci o filosofiji, o metafizici? Ciscena je, svakodnevno unistavana i to iz najrazlicitijih razloga: cinili su to empiristi DzVIII veka, Hegel, Marks, svi moguci pozitivisti, Vitgenstajn itd. I, sirota devojka, toliko puta masakrirana, ustaje iz groba, nesvesna da je odavno umrla i marsira (istina ne zna u kojem pravcu, niti to bilo ko drugi zna, ali to je druga stvar).

I to nije sve. Kazu nam, ovog puta s izrazom ucenosti, erudicije, naucnosti (jasna stvar) da covek vise ne postoji, da postoje samo strukture; ili, da rec »ja« nema designat, da se ni na sta ne odnosi. Kraj istorije, kraj ljubavi, kraj ideologije… svuda lesevi, svuda groblja, a posle ipak dolazi do vaskrsenja. Cak Bog, koga je Zaratustra unistio nesto vise od pre jednog veka, ubijan i hiljadu puta pre Nicea, a i kasnije, ne ostavlja utisak lesa koji je odavno sahranjen; naprotiv, katkad se i dalje koristi ljudima, da bi unistavao svoje neprijatelje.

Ponekad se kaze da smrt romana ili figurativnog slikarstva ne mora da znaci da niko vise nece pisati romane ili slikati slike, ili da vise nece biti Flobera, Prusta, ili Velaskeza i Rembranta. Tacno je da Flober, Prust i Rembrant vise nisu zivi. Da nece biti dela umetnosti, koja se po snazi imaginacije mogu uporedjivati s njihovim, ipak nije dokazano, niti ce se dokazati. Flober i Rembrant se ne mogu oponasati; trebalo bi da po definiciji nastanu nistavna dela; medjutim, svaki veliki umetnik je jedinstven; umetnicka imaginacija je aktivna, cak kada veliki talenti nailaze na vece teskoce, krceci sebi put u masi osrednjosti.

Ukratko receno, nas kulturni zivot je intenzivan, zivahan, zanimljiv. Prema tome, otkud nasa uznemirenost, nasa tuga, nase osecanje haosa, nasa malaise? Crkve nam kazu: to je zato sto ste zaboravili na Boga. Nije sasvim jasno sta su uzroci a sta su posledice. »Zaboravili ste na Boga«, kazu nam, »jer vas Bog sputava, neugodan je, namece vam obaveze, koje vam tesko padaju, iako to nisu«. »Nije tako«, mozemo replicirati, »Bog uopste nije neugodan. Naprotiv. Pruza nam duhovni mir, sigurnost, osecaj da zivimo u svetu koji ima smisla, u svetu u kojem vlada dobro, iako je tesko uveriti se u to kroz iskustvo. A sto se tice obaveza, istina je da smo svi gresnici, kao i nasi preci; oni su umeli s tim da izlaze na kraj, stupali su u nekakve pregovore s nebom i mi bismo mogli tako: da verujemo u Boga ne verujuci, ne uzimajuci ozbiljno njegove zahteve«.

U zaboravljanju Boga nije se otislo onoliko koliko se o tome govori. Sociolozi su mnogo puta kritikovali ideju pobednickog i neumitnog pokreta zvanog sekularizacija; ukazuju na to da se taj proces ne primecuje u vecim razmerama van Zapadne Evrope, da svuda postoje suprotne tendencije, koje su ponekad, mada ne nuzno, neprijateljski raspolozene prema savremenosti i da priznanje imaju manje-vise tradicionalne forme religioznosti, a ne one koje su spremne na bitnije ustupke Prosvecenosti.

Nas duhovni haos i nasi strahovi su ipak realni. Mozda ni sami ne znamo cega se bojimo. Ako cak ostavimo po strani sve dobro poznate promasaje savremenosti – zatrovanost zemlje i vazduha, kriminal, buka, gubitak autoriteta politickih elita i partija, korumpiranost vlasti, droga – nista u nasem intelektualnom zivotu ne cini se dobrim, sve vreba iskusenje. Religija, ako se cak veruje, vise nije siguran oslonac; nauka je postala nerazumljiva i neintuitivna za vecinu; u istoriji sve se cini nesigurnim i podloznim reviziji.

Vrtoglava brzina svih strana zivota ipak nam nudi puteve za bekstvo. Mozemo postaviti pitanje: kome je potrebno 70 televizijskih kanala? Spontan odgovor da nikom nije potrebno, mora se smesta odbaciti: naprotiv, gotovo svima je potrebno, jer su nacin bekstva od ne-zna-se-cega u ne-zna-se-sta, ili iz jednog apsurda u drugi.
Nesigurnost je obelezje naseg vremena: podjednako obelezje u smislu sramnog ziga na celu zlocinca i u smislu misticne rane.

Prosli smo kroz iskustvo totalitaristickih uredjenja; ono sto je u njima novo nije bio genocid ili ideoloski genocid vec uspesna tehnika totalitarnog porobljavanja ljudskih umova. To je, naravno, bilo moguce zahvaljujuci tome sto je tiranija uspevala da u svojim rukama savrseno koncentrise politicku, ekonomsku i kulturnu vlast, ukljucujuci i sisteme informacija, obrazovanja, umetnosti, knjizevnosti i sl. Takav despotizam po svoj prilici nije bio moguc ranije; srednjovekovna Evropa uprkos semi-teokratskim pretenzijama Crkve, sacuvala je razliku izmedju civilne i duhovne vlasti, a na srecu nije pronasla ni centralisticko privredno planiranje; da je tu instituciju pronasla, novi vek, zakljucno s Prosvecenoscu, sigurno se ne bi rodio.

Tesko je isto tako naci ubedljiv odgovor na pitanje zbog cega su se totalitarni rezimi pojavili bas u nasem veku. Moglo bi se pretpostaviti da su medju neophodnim uslovima za njih bile i promene, koje su masama omogucile da ucestvuju u politickim procesima, tacnije da je razvoj demokratskih uredjenja u prethodnom periodu omogucio nastanak antidemokratskog cudovista.

Ponekad postavljamo pitanje da li se totalitarno iskustvo moze ponoviti, ili je bilo nesto izuzetno u nasem brutalnom veku. S jedne strane, takvo ponavljanje cini se neverovatnim, jer se ne moze uvesti potpuna kontrola sistema informacija, koji su apsolutni uslov totalitarizma; svi instrumenti takozvane informaticke revolucije su rasprseni, nalaze se u rukama pojedinaca. Osim toga, navikli smo se na to da slobodno trziste i demokratske institucije, izmedju ostalog politicki i religijski pluralizam, idu ruku pod ruku i nezamislivi su jedan bez drugog. Istina, kontraprimer je Kina, u kojoj varvarski despotizam postoji istovremeno s trzistem, mozemo sebi dopustiti utehu da ce to potrajati jos koju godinu i da ce trziste na kraju iznuditi demokratske promene. Mozda. Trenutno vidimo da svetsko slobodno trziste radi u korist Kine: veliki broj robova u kineskom gulagu proizvodi svakojaku robu zabadava, odnosno u konkurenciji je neprevazilaziva. Tako da slobodno trziste radi u korist despotizma i ropstva.

Ako izostavimo tu stvar, cvrsto uverenje da je totalitarna opasnost vec prosla, moze se ciniti prilicno smelim. Istina je da pobeda demokratije u Srednjoj Evropi ili u Latinskoj Americi poslednjih godina budi nadu: to je put kojim ce nasa vrsta ici! Mozda, mada nije sigurno da hoce.

Svi znamo da je nase vreme brutalno, ali usmereno je i hedonisticki; lako zaboravljamo da sloboda nikada nije zauvek zagarantovana, i da njena odbrana zahteva neprestanu budnost i odvaznost. U nasim drustvima uvek postoje sile koje su spremne da je uniste; trenutno one se mogu ciniti malo vazne, ali u slucaju neke vece ekonomske ili socijalne katastrofe sposobne su da se munjevito razrastu: videli smo takve procese. Mada kataklizme mogu nastajati iz najrazlicitijih razloga. Navikli smo na stedrost zastitnicke drzave, zahtevamo sve veca i veca dobra i usluge od drzave. Medjutim, kazu nam da ce biti sve teze nositi taj teret, pre svega iz demografskih razloga, i da ce u skoroj buducnosti ta stedrost morati da se smanji.
Tesko je naci razumne ideje i zaustaviti rast ionako vec gigantskih gradova, eksplozivne koncentracije krajnje bede u Trecem svetu. Pritisak koji sve vece covecanstvo vrsi na rezerve vode i vazduha uvek moze biti uzrok nekog rata. Ekspanzija trzista u odgovarajucim uslovima stvara takodje uvredljive nejednakosti, opasnu masu zavisti, jedno od onih osecanja koja izazivaju veoma mnogo destruktivne energije.

Sama ideologija nije vazna, zavisi od slucajnih okolnosti. Uostalom, naucili smo da se od svakog ideoloskog materijala moze napraviti pendrek za prebijanje ljudi: to moze biti Bog Starog zaveta ili cak – teze je, ali moguce – Isus Hristos, Koran, naravno i ideja jednakosti, blistava socijalisticka buducnost, rasa, pleme, narod (narod pre svega, to svakodnevno vidimo). Razum bi takodje mogao biti utemeljenje revolucionarnog terora, kako kod jakobinaca, tako i kod boljsevika. Prosvecenost, romantizam, religija – sve je pogodno.

Sami simboli mogu biti nevini: uostalom, nema niceg rdjavog u simbolima srpa i cekica, prostom orudju koje su seljaci i radnici vekovima koristili; ali su u posebnim okolnostima ti simboli postali oznaka sovjetske tiranije. Niceg rdjavog nema ni u svastici, znaku koji mozemo naci u raznim drevnim civilizacijama, kako prethelenskim tako i pretkolumbijskim; nas taj simbol ipak asocira na uzase hitlerizma.

Prema tome, ponavljam: ideologije i simboli nisu vazni. Ideologije su po pravilu slabije od svojih nosilaca, aspiracija i interesa tih nosilaca. Nase nebo nikada nije bilo bez oblaka, tako je uvek bilo i to su ljudi uvek znali. Ne kazem da hrlimo u propast. Ili pre – kao u Alisi u zemlji cuda – moramo veoma da se trudimo i jurimo brzo, da bismo bili na istom mestu.

L. Kolakovski

______________
Tekst Kolakovskog objavljen je u Gazety Njyborczoj od 25-26. oktobra 1997; 23. oktobra izgovorio ga je na Varsavskom univerzitetu, koji je izmedju ostalih obelezio 70. rodjendan Kolakovskog. Na njemu je bio jedan od najomiljenijih i najcenjenijih profesora do 1968. godine, kada je sa grupom drugih profesora filosofije i sociologije izbacen, posle cega je bio primoran da emigrira. Nastanio se u Engleskoj. Donedavno je bio profesor filosofije na Oksfordu.

Ka filozofiji