ENG
Izdvajamo
- Toliko je nekoristoljubive energije, truda, intuitivnog razumijevanja i prostodušnog oduševljenja Mirsad Koničanin uložio u svoje knjige, da su sve one već sada, samo zbog toga, bibliofilska izdanja, čak i prije značajne činjenice da je svaka od njih objavljena u samo desetak primjeraka. “Sedamnaest, osamnaest knjiga... Radim na baušteli, u pet dođem s posla, i onda slažem knjige do deset sati navečer. To je tako bilo”, kaže. “Pa eto, Feral traje i dalje. Moramo da širimo. I hrabrost njihova, i ustrajnost, i spremnost na sav taj trud... Svaka čast, svima koji su to radili.” Ali teško da je to kraj: Mirsad Koničanin doima se kao da tek počinje. Sve će, čini se, uspjeti riješiti, sve pročitati, sve rasporediti, sve objaviti - osim jedne nerješive dileme. “Zaboravio sam”, kaže, “da pitam i Viktora i Borisa: da li je iko uspeo da reši Ćićinu križaljku?“
Povezani članci
Foto: B.P.
Tražite Čitatelja? Entuzijasta bez premca, pasioniranog sakupljača, novinskog zanesenjaka, samoukog ali talentiranog izdavača? Eno ga, živi u Muenchenu, “bauštelac” iz Novog Pazara, Mirsad Koničanin – a uistinu, čovjek-institut, koji je ukoričio sedamnaest ili osamnaest knjiga tekstova i autora Feral Tribunea – ni sam ne zna točnog broja – te digitalizirao cijeli sadržaj kultnog splitskog tjednika, i sve to potpuno sam, bez novčane ili ikakve institucionalne podrške, sve iz poštovanja prema kvalitetnom tekstu i etičkoj odvažnosti. I, dakako – o vlastitom trošku.
Mirsadova je fascinacija započela još polovinom osamdesetih, kada je, poslije osnovne i srednje škole u rodnom Novom Pazaru, na istoku Srbije, u Zaječaru, studirao pravo, “istureno odelenje Pravnog fakulteta u Beogradu”. “Sećanja blede, ali verovatno je počelo još na fakultetu, 1986., sa mojim cimerom, koji je čitao ‘Polet’. On bi uzeo Polet, a ja Nedeljnu Dalmaciju, jer su se tada sve te novine mogle kupiti u Zaječaru: dolazio je i Start, i Danas… Čovek do danas možda i zaboravi sve one njihove fotomontaže i zezancije iz onog vremena, ali ponešto je ostalo… I Polet je izbacivao viceve, ali Feral već tada imao svoj vlastiti humor. Mislim da sam kupovao Nedeljnu i kada bih bio u Novom Pazaru – ne mogu tačno da se setim da li je i onde bilo – ali kad sam došao u Nemačku, tamo sam odmah počeo da kupujem.” Razgovarali smo s Mirsadom prvih dana travnja na terasi Gradske kavane u Dubrovniku, za ovogodišnjega Proljetnog Rebedua koji su organizirali dubrovački aktivisti predvođeni Perom Mrnarevićem, uživajući u njegovome karakterističnom novopazarskom naglasku dok je govorio ni na jednom i na svim ovdašnjim jezicima istodobno. Mirsada je u Dubrovnik, kao omiljenog “doktora” i “majstora” za Feral Tribune, pozvao Željko Međimorec, vlasnik znamenitoga riječkog antikvarijata Ex Libris.
Foto: B.P.
Mirsada je 1989. brat pozvao u Njemačku, da kao student dođe k njemu na tri mjeseca, i zaradi koju marku. Kanio se vratiti, završiti fakultet i raditi kao advokat. “Ali je došlo šta je došlo, i ja sam ostao. Do 1994. još sam povremeno i išao kući. To su bile prave avanture, jer zbog sankcija nismo mogli da uđemo u Njemačku ako nismo imali vize. Sećam se, jednom sam u Češkoj, na povratku, zapeo na njemačkoj granici, pa me neki engleski turistički agent preobukao u svog kolegu, i doslovno prošvercao preko granice, pa ostavio nasred autoputa, gore negde na severu, kod Passaua, da stopiram…” Trideset je godina prošlo; Mirsad ima dva odrasla sina. Svo to vrijeme radi u građevini. Sa Splitom i Hrvatskom nema nikakve osobne veze: “Čak nisam ni za Hajduk navijao. Moj brat jeste, i njegovi najbolji prijatelji, ali ja, kao, nešto, za Zvezdu, ali i to samo po koju utakmicu.”
Ali Feral Tribune – to je posebna priča. “Cijeli život pratim. Uzimao sam stalno. Jedva sam čekao utorak, kad je Feral dolazio u Minhen, da odem i kupim. Upoznao sam prodavačice, neke su bile iz Hrvatske, pa sam im rekao neka mi ostave. A one su, valjda po inerciji, pročitale, pa kažu: ‘Mnogo ovo dobro…’ Eto, i tu sam malo širio znanje…” A u ratu, “kad je Feral počeo kao samostalni nedeljnik, ja bih svakih šest meseci slao Ferale ilegalno autobusom u Novi Pazar. Skupim bunt od šest mjeseci, uvijem u neke kompjuterske novine, kao kompjutor, da ne bi carinici, i onda su u klubu ‘Urban In’ u Pazaru, koji je vodila Aida Ćorović, čitali, i videli da ima i nešto drugo, da nije baš sve tako crno… To je išlo od ruke do ruke, Aida to možda bolje zna, možda se i seća: skupilo bi se dvadesetak, tridesetak ljudi, i onda bi se čitalo: Feral tromblon, Feral šempjun, Robi K… Naravno, što kaže moj prijatelj pesnik Enes Dazdarević, Robi K. je bio kao višnja na torti… I njemu sam slao, Enes je cela vrata imao oblepljena Robijem K. On još uvek čuva dosta brojeva Ferala, kod sebe, u Pazaru, u podrumu.”
Lipanj je 2008. “Čitam, zadnja stranica, ‘Put pod noge’, tužan Charlie Chaplin… Ja mislio, isto zezancija neka njihova. Nisam verovo da je zadnji broj. Pošaljem prijatelju naslovnicu, pitam: ‘Ti bolje kapiraš, mislim, je li ovo stvarno više neće da bude?’ Kad ono, stvarno. Šta ću sad da čitam? Nema više šta da čitam. I onda, kad sam sazn’o, od pokojnog Predraga, da izlazi knjiga o Feralu s četiri CD-a, on me spojio s direktorom Media centra u Sarajevu, mislim da je Dragan Golubović bio, i onda sam ja htio kupiti, ali knjiga je koštala pedeset eura, a banka je tražila isto toliko. I tada mi je Predrag, preko Messengera, poslao poruku: ‘Dragi Mirsade, ne daj da te banke gule.’ I onda sam ja lično poslao Goluboviću novce, a on meni knjigu. Prvi sam je nabavio, čim je izašla”.
Desetak godina kasnije, Mirsad je krenuo dalje od temeljitog iščitavanja Ferala u izdanju sarajevskog Media centra. “Morao sam u decembru 2020. da ispraznim podrum, nešto su radili na zgradi, pa rek’o, ajd’ da iskoristim situaciju, da to malo sortiram, u podrumu svega ima. I naiđem na pun paket tekstova odštampanih s interneta: Robi K., neki Borisovi tekstovi, što sam nalazio s interneta, jer kad moji odu uveče da spavaju, ja štampam. Pa sam pomislio: ne može tako, to je A-4 format, ‘ko će to da čita? Od’o ja da to stavim u knjigu. I tako je krenulo – od Robija K. Nekako sam sastavio Robija K. od 2010. do 2021, ono što nije prije bilo objavljeno, našao štampariju, i objavio.” ‘Lirika utoke’, pjesme Predraga Lucića, druga je knjiga koju je objavio Mirsad Koničanin. “Imam sve knjige od Predraga, sve pesme koje su objavljene, i onda sam našao i pesme koje nisu objavljene, možda ima pet posto objavljenih, pa sam i to objavio. A onda je Boris na svom FB profilu počeo svaki dan da objavljuje svoje stare tekstove s naslovom ‘Uspon i pad Homo sapiensa’. Pa sam i njegove čuvene sportske tekstove našao, pa sam i to sastavio u knjigu – to su sad bile četiri knjige, i jedan CD sa pesmama Predraga. Jer, sve što je Predrag na Radiju Slobodna Evropa audio interpretirao, to sam skidao, i stavio na CD. Odštampao bih po deset primeraka od svake knjige – po dve bi zadržao za sebe, a ostalo sam sve doneo ovde, upakovao lepo, pa jedan primerak za Borisa, jedan za Viktora, za Sandru, Predragovu suprugu…”.
Samo, kako doći do tih ljudi? Predraga Lucića Mirsad je upoznao samo preko poruka, osobno se nikad nisu sreli, a nije poznavao ni ikoga drugoga iz bivšeg uredništva. “Kako da stupim u kontakt? Samo je Boba Đuderija čula da ja slažem nekakve knjige, ali ni ona nije znala tačno šta i kako. Zvao sam Bobu, pa kad sam dolazio ovamo, došao sam u Split s autom punim knjiga. Našli smo se u tržnom centru Džoker, Joker, kako li se kaže. E sad, moguće da je i Boba bila skeptična, jer ja sam njoj pisao da sastavljam knjige – pa kakve to knjige? Ali, kad je vidjela kako to izgleda, bila je izuzetno dirnuta. Ja spakovao u fini papir, napunio auto, i donio sve. I rek’o, možeš li ti to nekako dostaviti Viktoru, Sandri i Borisu? A ona odmah pozove Sandru, bilo je pola tri, tri popodne, da dođe sad, jer ima kaže, neke knjige, a Sandra tu blizu radi… A Sandra je pita: ‘Je li to Mirsad Koničanin?’ ‘Jeste, to je taj’, odgovara Boba. I Sandra dođe. Oduševila se. Znala je za mene, jer sam preko FB objavljivao. Mislim da smo ostali dva, tri sata pričajući. I onda sam nastavio.” Skroman, preskroman, Mirsad Koničanin odaje dojam čovjeka koji ni sam nije posve svjestan koliko plemenit i važan posao radi.
A bio je to tek početak. U protekle dvije godine, nakon prve četiri knjige, objavio ih je još trinaest ili četrnaest: sve tekstove iz rubrike ‘Trafika’, koje je Predrag Lucić objavljivao u riječkom Novom listu: oko 1.596 kolumni u sedam knjiga, svaka po 450 do 500 stranica… “Ja sam sve to u kompjuteru utabelio, naslove, datume, da se odma’ nađe… To sam štampao isto u deset primjeraka svaku knjigu: dvije zadržim za sebe, ostale sam slao autobusom u Split, gdje je čekala Sandra, i onda ih je ona širila. Ništa to nije komercijalno, nego onako, eto – da se sačuva”, napominje Mirsad. Potom, Lucićeve tekstove iz rubrike ‘Na kraju krajeva’ iz Feral Tribunea; knjigu znamenitih Feralovih karikatura Oswald, u suradnji s Velimirom Marinkovićem, autorom Oswaldova crteža; posljednje je objavio dvije knjige kolumni Feralova kolumnista Marinka Čulića, ali ne tekstove iz Ferala, nego samo one s t-portala, h-altera i tacno.neta. “Kolumne iz Ferala još čekaju, a i iz Novosti imam sastavljene kolumne sve do 2020. godine”, dodaje. “Sad, kako da štampam to? Debela će biti jedna knjiga, možda bolje po manje, svaka godina u jednoj knjizi… Ali, dobro, troškovi za štampanje nisu baš mali – ima tu tekstova… A volio bih sve to sastaviti, kao što ima još i Predragovih tekstova…”
No knjige su samo dio učinka “Instituta Koničanin”. “Još kad sam nabavio izdanje Media centra s četiri CD-a svih Ferala, prije 12, 13 godina, ja sam Feral sortirao u kompjuteru: stranice sam rasporedio po autorima ili po oblastima. Na primjer, rubrika Glede&unatoč, Informbiro, Probisvijet, Nomen est omen… Pa Ćiću Senjanjovića: njegove križaljke, Dorin dnevnik… Mile Stojić: Caffe nostalgija, o Bosni… Izdvojio sam kolumniste, osobe: Mirko Kovač, Vladimir Primorac, Ana Maria Gruenfelder, Greatest shits, Osoba tjedna… Sve to imam raspoređeno u kompjuteru. Sve je u formi fotografije, pa kad hoću da radim knjigu, izvlačim tekstove. Našao sam dobru aplikaciju, pa ona to radi za mene”, smije se Mirsad, a kad ga pitamo znači li to da je i bez nakane pripremio materijal za web aplikaciju Feral Tribunea, zastane, pa se oprezno složi: zna koliki je sve to posao.
Mirsad Koničanin – Foto: B.P.
Toliko je nekoristoljubive energije, truda, intuitivnog razumijevanja i prostodušnog oduševljenja Mirsad Koničanin uložio u svoje knjige, da su sve one već sada, samo zbog toga, bibliofilska izdanja, čak i prije značajne činjenice da je svaka od njih objavljena u samo desetak primjeraka. “Sedamnaest, osamnaest knjiga… Radim na baušteli, u pet dođem s posla, i onda slažem knjige do deset sati navečer. To je tako bilo”, kaže. “Pa eto, Feral traje i dalje. Moramo da širimo. I hrabrost njihova, i ustrajnost, i spremnost na sav taj trud… Svaka čast, svima koji su to radili.” Ali teško da je to kraj: Mirsad Koničanin doima se kao da tek počinje. Sve će, čini se, uspjeti riješiti, sve pročitati, sve rasporediti, sve objaviti – osim jedne nerješive dileme. “Zaboravio sam”, kaže, “da pitam i Viktora i Borisa: da li je iko uspeo da reši Ćićinu križaljku?“
Autor/ica 👤Boris Pavelić
