Tomislav Marković: Inzkov zakon postavlja granicu zločinačkom ponašanju, negiranju genocida, i veličanju najodvratnijih masovnih ubica

Povezani članci

• JESMO LI MI TO ZAPELI ?
• Negiranje genocida za Tužilaštvo Bosne i Hercegovine je dozvoljeno
• Memorijalizacija sadašnjosti
• Nihad Uk: Bez suočavanja sa prošlošću nemamo šansu za bolju budućnost
• Vukovar 1991-2021.
• Prošla sedmica

Tačno godinu dana je prošlo od kad je Visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini Valentin Inzko donio odluku koja se odnosi na dopune Kaznenog zakona Bosne i Hercegovine kojima se zabranjuje i kažnjava negiranje genocida.

Tim povodom za komentar same odluke i njenih posljedica zamolili smo Tomislava Markovića književnika, filozofa i kolmnistu iz Beograda.

U izjavi za Tačno.net Marković kaže:

“Inzkov zakon koji zabranjuje negiranje genocida i veličanej ratnih zločinaca ogroman je civilizacijski pomak u atmosferi sveopšteg poricanja zločina i genocida, te svakovrsnog istorijskog revizionizma. Odmah po donošenju zakona činilo se da daje rezultate, opšti utisak je bio da su slučajevi negiranja genocida u Srebrenici znatno ređi nego ranije. Da to nije tek varljiva impresija potvrdio je i najnoviji izveštaj o negiranju srebreničkog genocida koji je sačinio Memorijalni centar Srebrenica. Rezultati istraživanja jasno pokazuju da Inzkov zakon u BiH, poglavito u Republici Srpskoj, ima realan efekat. Dovoljno je uporediti Srbiju u kojoj ne postoji sličan pravni akt sa RS-om, pa videti očiglednu razliku. U Srbiji je u poslednjih godinu dana bilo 476 slučajeva negiranja, dok je u Republici Srpskoj zabeleženo 176 slučajeva. Prema nalazima izveštaja, nakon donošenja Inzkovog zakona broj negiranja genocida u BiH, odnosno u RS-u, smanjen je za čak 80 procenata. Za razliku od Srbije u kojoj je negiranje u rapidnom porastu, u proteklih godinu dana tri puta više je negiran genocid u Srebrenici nego prethodne godine, što jasno govori da je poricanje – kao poslednja faza genocida – zvanična politika naprednjačke Srbije.

Ovi rezultati pokazuju koliko je Inzkov zakon važan. Sva pozivanja na ljudskost, čovečnost i elementarnu empatiju prema žrtvama, svi apeli na etičke principe u čoveku, sva iznošenja nepobitnih činjenica, sve rasprave, kolumne, knjige, filmovi – nisu efikasni koliko jedan pravni akt. Što je i logično – potencijalni izgrednici se ponašaju kao normalni ljudi ne zato što su otkrili ljudskost u sebi, već iz straha od kazne. Lopov će odustati od pljačke, a razbojnik od pljačke banke tek ako se boji da će biti uhvaćen i poslat na dugogodišnju robiju. Isto važi i za negatore genocida, to su kriminalni umovi koje jedino strah od zatvorske kazne može primorati da ono što u potaji misle ne iznose u javnost. Pravni poredak je osnova svakog društva, a strah od sudskog gonjenja temelj pristojnog ponašanja ogromnog broja ljudi, to nije antropološki pesmizam već gola realnost.

Inzkov zakon je bitan jer postavlja granicu zločinačkom ponašanju, negiranju genocida, veličanju najodvratnijih masovnih ubica, te obezbeđuje osnovne preduslove da žrtve i njihove porodice ne budu javno vređane i izvrgavane ruglu. Takođe, to je zalog za budućnost, za uspešnije suočavanje sa prošlošću i zločinačkim nasleđem, dobar prvi korak za potencijalno suočenje zajednice nastale na zločinu i genocidu sa sopstvenim nepočinstvima. Ono što nedostaje jeste sprovođenje zakona u delo. Zakon bi bio mnogo efikasniji kad bi neko od onih koji su negirali genocid (a njih nema malo, kao što je pokazao navedeni izveštaj) bio pravosnažno osuđen, kad bi se dotičnima omogućilo da svoju neljudskost i zločinački karakter ispoljavaju unutar četiri zida kazamatske ćelije. Negatori genocida, kao i čitava ta bulumenta koja se divi ratnim zločincima, u suštini su kukavice. Samo jedna zatvorska kazna, pa makar bila i minimalna – u trajanju od tri meseca, dovela bi do još drastičnijeg smanjenja negatorskih aktivnosti. Nadajmo se da će u budućnosti zakon početi da se primenjuje, a da će se negatori genocida naći tamo gde im je mesto – iza rešetaka.”