ENG
PRIČA O HALL OF FAME I KANTI PITURE
Autor/ica 👤Ivo Anić
Povezani članci
Jer taj Hall of fame stoji ka trn u vašen oku. Ka i neboderi socijalizma, i svi ti kvartovi šta ih je izgradila Jugoslavija šta stoje. I stat će i kad vaše nesposobno vrime završi. Stat će ka najveći spomenici našen vrimenu, i vašen ludilu. Jerbo niste u stanju u ovi trideset godina napravit garažu, a kamo li grad!
Sidin ka i uvik na svoje misto i guštan šta će brzo lito. To kad je lito u deboto proliću nešto je najlipše šta se more dogodit. Kad me ko pita zašto toliko pišen o klimi, kakav svit ostavljamo dici i zašto lažen, ja mu samo dodan sunčane naočale i čestitan Dan mrtvih.
Lipo je, sve je na svome mistu, moji stari partizani se stisli u svoj kantun i listaju novine, a moji mladi kvartovski ustaše u svoj. Kako se znamo uglavnom ne sedamo u neprijateljski teritorij nego u najgori slučaj u tampon zonu. Na ona dva stola šta su u sredini u koje side mlade mame sa dicon pa ne more doć do sukoba. Previše je kolica, kašica i male dice da bi došlo do barufe.
Tako lipo egzistiramo u mom kvartu. Miroljubivon i otvorenon, širokon kvartu koji je oduvik ima svoje murale, svoju tradiciju i svoju dicu koja mu stasaju isprid škole.
Jutros u kantunu rasprava. Vidin bisni su, žestoki, pa se pravin da čitan novine. Jedan šta je najžešći, sad šuti, a oni najmanji mu drži predavanje.
„Dokle to sve ide, šta oni misle da smo mi kreteni. Šta in smeta Jugoplastika? Zbog toga šta su živili u Jugoslaviji? A di su tribali živit? U Tunguziji? Ja to ne razumin, pa ljudi su osvojili sve šta se moglo osvojit, proslavili su svoj grad, stavili ga na kartu Europe, i u krajnjoj liniji, kad sad sve pogledamo, napravili ono šta više niko nikad neće napravit. Dva čovika ima mali Split u Hall of fame. Dva! Pola Amerike uopće ne zna di je Europa, a kamo li Split. Tonija Kukoča i Dina Rađu. I dobro in je Dino reka, niste vi u stanju da okrečite šta je napravila Jugoplastika!“
„Misliš opiturate?“, sad se uključija u raspravu i najžešći u crnu majicu HOS-a.
„E, opiturate, ali u obrnuton smislu, i znaš ti dobro šta san ja mislija.“
„Mislija si da ovi danas nisu u stanju ni da mural naprave, jedino su u stanju da ga pripituraju“, zaključija je treći za stolon.
„E, to san tija reć.“
„Ustvari najviše mi smeta šta oni osin šta brišu Jugoplastiku brišu sport koji je predstavljala. Brišu košarku. Evo reci ti Duje, ti igraš košarku cili život, šta su oni napravili da maknu dicu sa ulice i da afirmiraju taj lipi sport šta je proslavija Split? Nikad ništa. Njanci jedno igralište, jedan koš. Pogledaj ovo naše, sve smo sredili, opiturali, grb Hajduka najveći na svitu, vidi se iz svemira, a igralište bez koša.
Jesan u pravu?“
„Šta ti sad oćeš reć, da smo mi krivi šta crtamo domoljubne murale?“
„Nisan to tija reć nego nesposobne vlasti šta i ne zanima sport, dica, budućnost, zdrav duh u zdravom tijelu i te fore, šta ih ne zanima ništa doli svoje guzice i fotelje. A da stvar bude gora, baš košarka in je trn u oku, jer se afirmirala za vrime Jugoslavije, a ne za vrime Hrvatske. Zamisli koji su to debili, da in to smeta? Sama rič Jugoslavija. To in smeta, pa brišu murale šta smo krvavo radili pet dana.“
„A triba si nacrtat ‘Pop 84’, a ne Jugoplastika, pa bi možda ostalo“, dobacuje oni šta šuti, a žestoki se raspalija.
„Dobro šta je ovo jutros? Šta smo mi odjednon postali crveni? Komunjare? Neprijatelji? Koji je vam kurac?“
„Sidi i ne pizdi, jebale te komunjare i crveni. Šta sad crveni imaju sa Jugoplastikon? I sa košarkon? Šta su igrali komunisti? Šta si tako glup jeba te led? Šta će mi jezik otpast ako spomenen rič Jugoplastika?“
„Jebe se tebe, nisi ti radija mural pet dana, nego mi.“
Sta san i nisan moga virovat šta čujen.
Najžešći torcidaši iz mog kvarta jutros su za Jugoplastiku. I oni moji stari partizani načulili su uši i gurkaju se. Šta se ovo događa? Oće nan to omladina progledat? Deboto trideset godina šta tu bidnu dicu truju, šta su in Hajduk opiturali u crno, a grad doveli na glas ka grad najžešći ustaša, di se tuku Srbi i bacaju u more, a sam spomen Jugoslavije je ka najgora beštimja?
Nisan moga virovat šta čujen.
I onda san svatija.
Išli su radit mural Jugoplastike i zapeli na mrskon imenu. Tonija Kukoča i Dina Rađu šta su ušli u Hall of fame u dresovima Jugoplastike, a stvar bude gora, priko noći neko in ga je opitura. Njima?
Torcidi?
Smija san se do kuće i odma zva svoje.
I svi su se složili.
Piturajte sve šta van ne paše. Sve di se spominje Jugoplastika, Jugoslavija, sve srušite, razbijte, zapalite. Neka nigdi nema spomena o najvećin ljudima koje je ovaj grad da, i o najvećen vrimenu kojeg je ikad ima. Sve zabranite, išarajte, pošaljite svoje piture. Šta ima veze da su ušli u Hall of fame kad su ušli u mrskin dresovima?
Jer taj Hall of fame stoji ka trn u vašen oku. Ka i neboderi socijalizma, i svi ti kvartovi šta ih je izgradila Jugoslavija šta stoje. I stat će i kad vaše nesposobno vrime završi. Stat će ka najveći spomenici našen vrimenu, i vašen ludilu. Jerbo niste u stanju u ovi trideset godina napravit garažu, a kamo li grad!
I šta je najlipše, dok god brišete, zabranjujete, piturate, i dica koju nastojite krivo učit počinju shvaćat s kin imaju posla. I sa kakvin ljudima. I počinju se minjat. Počinje i u njima dišpet i bis, kakav je i u nama, dici Tonija Kukoča, Božidara Maljkovića, Dina Rađe.
Brišite i zabranjujte. Ma nikad nećete moć izbrisat sa duše ovog grada šta mu znači Jugoplastika, i šta mu je ta Jugoplastika donila. Kakav ponos i slavu.
Jer dok god brišete ima još šanse za našu dicu. Da čisto iz dišpeta vama opet budu prvaci Europe.
Autor/ica 👤Ivo Anić
