O ulicama, sećanju i intelekutalnom integritetu
Povezani članci
Dubravka Stojanović – foto privatni album
U takvoj atmosferi, gde se sve pretvara u patriote i izdajnike, i gde je etničko vrhovni čin legitimacije i mera svega, suptilna interpretacija profesorke Stojanović nema izgleda za pobedu, ali ostaje kao svedočanstvo retkog intelektualnog poštenja i integriteta u vremenima buke i besa.
Da je u javnom prostoru u Srbiji uništeno mišljenje, vidi se na primeru hajke koja se vodi protiv profesorke Dubravke Stojanović, zbog njenog intervjua portalu Nova.rs u kome je komentarisala promenu naziva beogradskih ulica i dovodila u pitanje motive i ciljeve gradskih vlasti. Usledila je lavina napada, potpisivale se peticije, išlo se čak do toga da se tvrdi da je u pitanju negiranje genocida.
Davanje imena Blagoja Jovovića jednoj od ulica, navodnog atentatora na Antu Pavelića, je ono što je poteglo celu raspravu. Čak na onom najprizemnijem nivou, gde ćemo nečiji postupak ocenjivati po ishodima, dodeljivanje ulice Jovoviću je upitno. To da neko puca na starca od 68 godina, već ozbiljno obolelog, i ovaj umre 2 godine posle toga, i posle toga ga nazovu čovekom koji je „ubio“! Antu Pavelića, jednog od najvećih zločinaca 20-og veka, je maltene farsično. To je na neki način i slika i prilika ravnogorskog rata protiv fašizma – mlitavo, nesposobno, okasnelo. Marko Vešović je bolje od mene o tome jednom prilikom pisao, “ratovali su četnici protiv Nemaca, ali u futuru”, te vidite njihove pesme “spremte se spremte” i “silna će borba da bude”. Da ne pominjem da je Jovović iako počeo kao partizan većinu rata proveo u jedinici Baje Stanišića koja je ušla u otvorenu kolaboraciju sa italijanskom fašističkom silom, i to onim istim Italijanima najodgovornijima za to što su takav pokret poput ustaškog i takva marginalna ličnost kao što je bio Pavelić uopšte uspeli da uzmu vlast.
Međutim, dublja kontroverza je ovde u pitanju. A tiče se kulture sećanja i promovisanja određenog kulturnog obrazca. Ako je zaista nekome stalo do pravde pa i do osvete u neku ruku, svi oni koji su graknuli na kritiku profesorke Stojanović nemo su ćutali, pa i likovali kada su nestajala imena sa ulica i bulevara ljudi koji su čitav rat proveli bijući bitku protiv fašizma i ustaštva. Naš vizuelni pejzaž su napustili bulevari AVNOJA, maršala Tita, ulice Peka Dapčevića, Koče Popovića, Ranka Končara, Marka Oreškovića, Stjepana Filipovića, Filipa Kljajića. Da li nam je zaista stalo da se sećamo i komemorišemo one koji su kada je to bilo najvažnije, za vreme trajanja rata, pucali na ono što je predstavljao Ante Pavelić, i koji su posle rata smogli snage da izvedu to zlo pred sud? Pogledajmo samo bilans, Slavko Kvaternik osuđen i pogubljen u Zagrebu 1947, Nikola Mandić osuđen i pogubljen, Mile Budak osuđen i obešen, Julije Makanec osuđen i pogubljen, Antun Najžer osuđen i streljan, Miroslav Filipović osuđen i pogubljen. Ljubo Miloš i Ante Vrban komandanti logora Jasenovca i Stara Gradiška, namamljeni u zemlju nakon rata, pohvatani, osuđeni i obešeni. Ko od ustaške elite nije umakao ili je pogubljen ili se nastavilo tragati za njim u inostranstvu. Andrija Artuković je izručen i osuđen posle 40 godina, a Maks Luburić ubijen u uspešnoj akciju UDBE, i tako dalje, spisak je podugačak. I upravo tu se vrši jedna selekcija sećanja, namerno zaboravljanje svega što je ličilo na zajedničku borbu, u ime ideje večite svađe. Iako u Srbiji imamo poneki preostali naziv škole uzeto iz motiva NOB-a kao svedočantsvo neke davne epohe, u te ustanove idu deca koja ne znaju zašto im se škola zove tako kako se zove. Kada nastavni materijal koji prevlađuje u udžbenicima direktno osporava zasluge onih po kojima se te škole i dalje nekakvim čudom ili pre birokratskom lenjošću i dalje zovu. Primera radi ako je sve što je Milan Nedić radio to što je želeo da udomi izbeglice iz NDH, ako je sve što su ravnogorci radili to da su želeli da sačuvaju narod od nepotrebne pogibelji, kako se tvrdi u udžbeničkom narativu, ko su onda ti partizani čije ime i danas nose neke škole koji su sve vreme rata na ovom prostoru proveli ratujući protiv četiri okupatorske vojske i protiv desetak njihovih političkih i vojnih saveznika između ostalih i Nedića i Mihailovića, u ime nekakvog antifašizma i jednakosti svega što nosi ime čovečje? Suludi avanturisti? Strani faktor? Izrodi? Zaključci, iako nismo daleko od toga da ih revizionisti otvoreno i blatantno ubace u nastavne jedinice, sami se nameću.
Dakle šta se želelo i šta se brani promenom imena ulice? Izgleda da se brani ideja, da je Srbin pucao na Hrvata iz pravedničke osvete, i to iz vizure srpskih nacionalista na idealnog Hrvata, večitog zlotvora, Pavelića kao hipostaze „genocidnog naroda“, takođe i ideja da neke vrste zadovoljenja pravde i pa čak i osvete, u nekoj meri koliko je ovom smislu uopšte moguće dobiti nekakvo zadovoljenje, nikada nije ni bilo. I da nikada neće i biti. Jer mi imamo “krv neizmirenu” i “moramo pokusati svoju porciju krvi“ kako je govorio Rajko Petrov Nogo. Imamo zauvek legitimisano pravo na osvetu. Svesno se teži da se zaboravi da su pre samoproklamovanog Jovovićevog dela neki hrabri ljudi, među kojima je bilo i Hrvata i Srba stavili sve na kocku da bi zatrli tu zločinačku ideologiju. “Ne vrijedi živeti na ovom svijetu dok ima ljudi koji rade takva nečovještva. Nema druge: ili mi – ili oni…” pisao je Milovan Đilas je nakon što je svedočio šta se desilo na Urijama u leto 1942. Ti isti ljudi su se 4 godine neprestano tukli sa Pavelićevim pristašama, sudili im i presuđivali i gonili ih po svetu ne dajući im mira decenijama nakon završetka rata. Samo ako zanemarimo aktivnosti sudova posle rata, ratno pregalaštvo partizanskog pokreta, akt Blagoja Jovovića može imati značenje. Samo tako nasilje u ratovima 90-ih ima opravdanje i samo tako i dalje možemo držati društva regiona u stanju zamrznutog konflikta.
U jednom širem smislu ovde imamo namerno teranje na zaborav, kojim se želi reducirati čitavo jugoslovensko iskustvo u kome je srpsko društvo provelo skoro čitav dvadeseti vek na zločin i grešku. Samim tim činom ti isti čuvari prošlosti koji malo malo pa lamentiraju nad dekadentnom omladinom koja olako zaboravlja svoje pretke, žele na svaki način da ospore emancipatorski karakter koji je i pored svih svojim mana u sebi sadržavalo formiranje i postojanje Jugoslavije, i pretvore tu epizodu u nekakvu anomaliju koja ne pripada organskom, prirodnom razvitku etnosa. To su tradicionalisti koji aktivno rade na zatiranju jedne plemenite tradicije i slave izmaštanog iz epruvete primordijalnog Srbina/Hrvata, umetnite koga god.
Postoji ona Darvinova poruka, izrečena u pismu prijatelju da svaka opservacija mora biti učinjena za ili protiv nekog gledišta da bi uopše imala neku svrhu. Činjenice nikada ne vrede same za sebe, uvek zahtevaju nekakvu interpretaciju. Činjenica da nas je Blagoje Jovović uverio da je pucao na Pavelića posle rata ne znači mnogo, ali činjenica da on zbog toga dobija ulicu, i biva veličan kao model herojske osvete, dok sa druge strane iz naših gradova nestaju ulice onih koji te iste krvnike i pored najgorih trauma pretrpljenih u ratu izvodili pred sud i sudili, govori o poništavanju jednog kulturnog modela i forsiranju drugog kojim se banalizuje prošlost i osiromašuje istorijsko nasleđe. U takvoj atmosferi, gde se sve pretvara u patriote i izdajnike, i gde je etničko vrhovni čin legitimacije i mera svega, suptilna interpretacija profesorke Stojanović nema izgleda za pobedu, ali ostaje kao svedočanstvo retkog intelektualnog poštenja i integriteta u vremenima buke i besa.